Српски сион

С тр . 472.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 29.

дињења. Доиста, с обзиром на то, да су Старокатолици одбацили и непогрешивост и свевласт папину, и непорочно зачеће Богоматере, индулгенције, одузимање од световњака чаше у св. иричешћу и принудну безбрачност клира, да затим теже, да одбаце, а неки су од њих већ одбацили (наиме у Швајцарској), само Шш^ие, за које су сви они признали, да је незаконито унесено и поричу га, као новотарију — с обзиром на све' то, ко ће бити толико слеп, да не види, да уједињење стоји, тако рећи, на вратима? Еад би старокатолички покрет мало по мало постао опћим или кад би се раширио у папској цркви, што ће сигурно бити за 50 или 100 година, са ширењем образовања у народу и падом предрасуда и сујеверица, на којима почива језујитски папизам, тада сједињење свих и нравославних и западних Хришћана на основу учења, управљања и богослужења старе нераздељене васељенске цркве не би смело изгледати немогуЈшм, него пре врло вероватним, јер тада већ ништа не би делило католике од православних Настала би она иста заједница, која је постојала до раздељења. Западни и источни Хришћани би остали самостални и автокефални, братски би пребивали у истој вери старе цркве васељенских сабора, на којима сада ночива источна црква и од које се уклонила око IX. века папска црква. Какав би то велик догађај био у светској историји? Али старокатолички покрет буди не само те наде, него још и веће. Протестанти се оделили од занадне цркве и саставили своју засебну цркву због деспотских претензија и злоупотреба, којима се подвргло Хришћанство у иапској цркви у средњем веку. Контраакција тим крајностима панизма довела је нротестанте противним крајностима, ослабљењу црквене управе, игнорисању значаја добрих дела, ненравилном гледишту на спољашње обреде, крајњој тежњи преобразовати Хришћанство према првим вековима, потиуном негирању старог хришћанског предања и ограничењу на једино св. Писмо. Такав је наиме протестантизам. Протестантизам се јавља као буњење и протест против деспотичког и сујеверног паиства. Ако претпоставимо, да сва западна црква с њених 180.000,000 душ. напусти деспотичко и фанатичко папство и очисти се од других средњевековних извртања, како су то учинили ста-

рокатолици, ако по свој западној Јевропи задобије силу Хришћанство првих векова, без свевласти напине и његових иовијих догмата, без индулгенције, без принудног целибата, без латинског језика, без театралних обреда; зар не би онда само собом наступило зближење протестаната са сродним им православним п католицима? зар се не би са уклањањем иовода уклониле и крајности протестантизма? Против какових угњетавања и нереда би стале иротестовати протестантске цркве ? Против какове противне крајности би се управила њихова контраакција? Протестантпзам би тада по иеопходности изгубио своју силу. И ето, на тај би начин старокатолички покрет, кад бп се ширио у томе правцу, могао новесги потпуном умирењу читавог хришћанског света. (Свршиће се)

У одбрану ерпеких вероиеповедних школа у Вршцу. На основу 51. § уредбе за српске православне народне школе од г. 1872, и других правних наслова, уживале су и сриске вероисповедне школе у Вршцу известан прп нос из прихода полптичне општине вароши Вршца. Уживање тога ириноса, дакле, није зависио од добре или од рђаве воље тамошњег варошког иредставншнтва него је он диктат закона. Према томе, тај принос обуставити и ускратити није надлежно исто претставништво, јер је закон над добрим или рђавим расположењем свакога таког претставништва. Но у Вршцу се догодило, да му се варошко представништво хтело поставити впше закона, игнорујући га, на штету тамошњих српских вероисповед,них школа. Повода томе нашло се приликом прославе хиљадугодишњице Угарске, у којој су, према изданим на то наредбама, имале учествовати и српске вероисповеднешколе. Је ли том нриликом било некоректности какве од иоједипих личпоши — каквих има увек и свагде — да на рачун општег добра, своје личне чефове и ма каке амбиције задовољавају, без своје личне иггете, то на само спорно питање не може имати објективна утецаја, нити може бити оправданим разлогом за донашање закључка, какав је донесен у седници уиравног одбора вароши Вршца, дана 30 маја (11 јуна) о. г. у погледу српских вероисповедних школа у Вршцу.