Српски сион

С тр . 530.

„СРПСКИ сион*

В р . 32.

у тренутку разумео то иронично мрмљање, што му није давало мира, и мудро је успорио корак, а онда се иовукао у најближи тихи ћорсокак. „Та зар сам ја свима као кужан?", рече. Хтеде тада да. се врати својој кући, и да тамо мирно размисли о садашњости и будућности. Али упаде у групу жена и младих људи, чији су га погледи уплашили. Иознао је ону децу, што су пре три дана посипала иут двећем и зеленим гранчицама, при свечаном доласку Исусовом из Витаније, и невала: „Осана! Сине Да.видов, помилуј нас, осана! и Он промени нут и упути се градским зидовима; али деда иђаху за њим и клетвама обасипаху његово име. Он убрза кораке, али је чуо, да деца трче за њим, звижде и грозе му речима. Пређе преко трга, где му се скупили сељаци и пастири, што дођоше тога дана из "Галилејских села. „Јуда! Јуда!" викаху деца. „Јуда!" одазваше се Галилејци. „На смрт! На смрт!" Он се пусти у бег под кишом од камења, нагнувши се и кријући се борама своје кабанице, гоњен од паса. Осећао је да се земљиште губи нод њим, да ће погинути ужасном смрћу и да ће, пре свега, отети од њега тридесет сребрника. Одједном се нађе пред отвореним градским вратима. Очајним скоком јурну под сводове од врата. Римски стражари, мислећи, да се иодигла буна и да бунтовници јуре ка Голготи, да отму из руку џелатских Цара Јудејског, ударише копља на гомилу и зауставише је: Јуда јурну у долину, обливену јарком светлошћу. Јурио је по каменитом пољу, по кориту поточком, по голим гребенима од брежуљака. Јурио је на срећу, сад гори, сад мору, сад Тиверијади или Самарији, сад Витлејему или Содому. Једна мисао, једини тежак осећај га је ухватио: погинуће; њега, верног слугу Ђесаревог и Мојсијевог, гоне као бесног звера; где ће наћи данас безопасно убежиште, где би могао сакрити страх, што га је ухватио? и какова ће затим бити судбина читавог његовог живота ? . . . Око подне, седе Јуда у сенку под сгеном, и зачуди се, што се пред њим, после тако дугог бегања, ето ту, тако близо, уздиже страховита слика Јерусалима. Затим се на врхун-

цу брега, граду најближега, нојави римска каваљерија; даље, група људи, жена и деце у тужном оделу. најпосле велика гомила светине Беше то необичан и нејасан призор, а посматрао га је некако несвесно. А врх копаља и шлемова римских, три се крста одједном издигоше на плавоме небу и на сваком од њих је висио човек, с приг:ованим рукама, и ногама. Јуда иознаде тада Лобно место. На највишем крсту је умирао Исус, с ногнутом главом под трновим венцем. И кад се коњаници снустише с горе и вратише се у Јерусалим, издајица виде код ногу Цара Јудејског једну жену на коленима, а око крста ученике и децу, где леже у праху. Већ поче осећати неку веселост, јер му овај призор беше.утеха за многе јаде Иилат га је осветио. А овамо су пророци претрнели од народа још више јада него што је он, презирања од свештеника, насиља од кнезова. Неки од њих платише главом за своју ревност према делу Божјем. Отићиће из Јудеје претрпан увредама, али жив и весео и с пуном кесом. Њега неће претестерити између две даске као Исаију. И, окренувши леђа синаголи, пође према Јопији. Али одједном удари страшан ветар по ваздуху, бреговима и долини, сунце помрче и као да се сасвим угаеи, црна облачина се наднела над Јерусалимом, муња смрви стену на неколико корака од Искаријота. А она три крсга, јарко осветљена пурпуром муњиним, изгледа, као да су расли и страховито се њихали, и троје распетих, с раширеним рукама, крвавим длановима и непокретним очима као да су се мицали према вероотстуннику. Дошавши ван себе од ужаса, паде Јуда ничице на земљу и густо се замота у кабаницу. * % Устао је тек у вече. Грозна тишина је притискивала целу земл.у. Није смео да погледа на Лобно место. Страшила га савршена тишина око њега. Желео је да сретне кога му драго, да чује звук човечјег гласа, да нађе на ма чијем лицу одсјај сапатње. Бојао се ноћи, те мрачне ноћи. Опет пође према Јерусалиму и седе на крају стазе, изнемогао од умора. Наскоро заискрише звезде у дубини лазурнога неба и месец обасја таласом неке тужне светлости долину покривену љубичастпм сумра-