Српски сион

С тр . 570.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 34.

девају тако, да немају ни хлеба насушног; да док читава војска послужитеља у оних чека само на један миг, па да се све креће, дотле да су мно,ги доле сваке људске помоћи лишени, остављени сами себи и изложени снакој беди и невољи, тузи и јаду. — Па поред свег овог васколиког сјаја, красоте и уживања не могу од себе уклонити уверење ни сами владари, да су и они сами људи, људи, као и сваки поједини њихов поданик, као и сваки најсиромашнији занађија н нај јаднији просијак. — Роде се као и сваки други створ људски, слаби без помоћи и без моћи, ране их и одевају. изучавају и васпитају. Шта више, и владари нзложени су сваковрсним телесним и душевним болестима; разболу се и они, умиру и страше се смрти, боје се и страше смрти већма него сиромашак, који никакво благо, никакво достојансгво иза себе не оставља, осим своју сиротињу или највише — просијачки штап. Дакле владар, човек као и ја — од куд његова моћ да уиравља и влада? Од куд моја дужност — покоравати му ее? Од куд сва та права? За што да сам створу једном, коме сам по природи једнак толико потчињен, толико покорности и пожртвоваља дужан? Ето, то су мисли, које немирног поданпка воде странпутидом, кад свете и мудре законе своје.вере нрезире и не поштује, те врло често ностојећи поредак, који међу нодаником и владарем треба да постоји — нарушава, услед чега се ошпти мир и ред ремети. Јер како у овом случају учи вера Христова своје иоданике? Ма какова постојећа власт, божја је уредба! Кроз мене, говорп Госнод у ст. Завету, владају дарези; кроз мене господаре кнезови и сви владаоци на земљи; јер само ја једини имам силу и власт. — Свака душа да се ткорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога, а тто су власши, од Бога су тсшављене Ко се дакле сучротиви власти, сутротиви се наредби Божјој; тако ето нише и ап. Павле у носланици својој Римљанима Како би дакле добар Хришћанин иосле овакових јасних доказа учења религије, ако му је она одисга света н иутевођа његовог живота, могао немиран, незадовољан и опасан грађанин иостати ? Хришћанину сваком и у сваком случају Христос Опаситељ треба да служи за пример, те да му савесно сљедује!

Коме није познато, како су нетад незадовољни Јудеји склоњени били јако устанку и побуни, иошто су од Тиберија, тадашњег цара, јако гњетени нод јармом стењали и злостављани бивали ? Тиберије и његови државници, тирани, који су срамотили човечје достојанство, бесчастили су и рушили храмове Јудејске, њихове свештенике бацали у тамнице, а сам народ мучили на најгрознији начин. — Каква несносна и мучна владавина! Не би ли зар за ираво дали таком једном народу, који би у таким приликама викао: Је ли дозвољено, да ли је право и поштено, да се шаком нечовечном владаоцу данак тлаКа? Па шта је одговорио Христос? Како је учио и како саветовао Он једном п иликом народ, који је насилнички подјармљен, под тешким оковима стењао? — ,, Дајте цару царево што је /" Не значи лн то: не дижите се, не буните се, већ покоравајте се закону? То је ето наука Голготског Мученика; а какав му беше пример? Исто као п наука му! Јер ко је више од своје власти гоњен и мучен него Он ? Нико га није бранио од поруге н подсмеха безумне светпне; доиустили су његовим ненријатељима обесно вређати га, узимаху лажне сведоке без икаквог доказа против њега, мучили га и кињили. И шта ради сам Мученик? Он радије трии и сноси, него што би се на власт потужио : „ти не би имао никакву власт , рекао је Христос Пилату — да ти шце дана с више /" (Наставиће се.)

Свечан дочек виеокопреоевећеног епиекопа вршачког г. Гаврила Змејановића у Вршцу. Вршачка српска православна црквена општина, но свом одличнсм гласу који ужива у Српству и по уважавању свога љубљеног епископа Гаврила ЗмејановиЛа, слатрала је за своју пријатну дужност, да му приреди свечан дочек, позвавши на суделовање све местне црквене и политичне власти и друштва, као и све црквене и политнчне власти на територији ове еиархије; а српско протопрезвитератско звање вршачко обзнанило је свима иарохијским звањимаицрквеним онштинама свога нодручја овај дочек, као што је тако исто учинило и протопресвитератско звање белоцркванско и панчевачко. И доиста, 4. августа Вршац је био о-