Српски сион

Број 37.

„СРГ1СКИ СИОН."

Стр. 617.

Но има суза радосница, које се пролевају иа оном свету. То су сузе, које лију душе за које се ми молимо овде па земљи, јер се оне радују што их се ми сећамо и моле се Богу за иас. Те њихове сузе при премиће и пама вечпо спаеење. Кад пас Бог позове к себи срешће нас блажене душе са сузама радости кличући: „ми смо вам обвезаие за наше спасење, јер молитве ваше услишао је Бог." А тада ће и нама заблистати суза радости у очима, јер ће нас дочекати Спаситељ при рајским дверима и поздравиће пас: „ходите благословени Оца мојега (Мат. 22, 34). Уђите у радост, јер сте радост стварали на земљи." Од свих суза најгоре су сузе гиева. Сузе гпева лију људи или из зависти или из частољубља или из мржње или из пакости и освете. Ни једно од тога иије добро. Гпев је сам гш себи иешго страшно. Гнев пам пагрђује лице, квари слику образа и нодобија Божјег у човеку и угушује у нама сваки осећај човекова достојанства. У гпеву човек нема слободне воље и штогод ради ради слепо. Сузе гпева су отров за срце а у души пакао стварају Завист је један од најгорих порока Док други нороци бар иривремено годе телу, завист му од иостанка свога у њему уди. Као љути оцаг што гризе свој суд тако и завист гризе завидљивца. Кад дакле завидл.ив човек није кадар пиком да нахуди он гризе сама себе и лије сузе од гњева. Сузе те падају као усијано угљевље на дун1 у његову и сажижу је. Исто је то и код суза, које мржња лије. Ти мрзиш на брата твога и лијеш у злоби својој сузе за то, што је он иостао срећнији но ти, што је уважепији и угледиији у свету од тебе, но тако не плаче прави Хришћанип. Прави Хришћапии не сме мрзити ни на пгго осим иа зло, јер је Христос проповедао л»убав. „Сваки, који мрзи па брата својега крвник је људски и знате, да ни један крвник људски нема у себи вечнога живота (I Јов. 3, 15)." Увређепо самољубљеизазива често освету. Али — не свети се! заповеда и Бог и људи. Но мало је, који овај глас

слушају. Већина Људи противно раде, жуде за осветом и чим им се прва прилика укаже и извршује ју. 0 овима нећу сад да вам говорим више но толико само, да оваки људи павлаче на се гнев Г>огј \/ који вели: „Освета је моја!" Да се вратимо опим првим. Гекао сам, да се мањипа људи не свети за напесену им увреду или неправду. Па и од те мањине још мање њих има, који нећ'\ да се свете из чисте љубави хришћапске. Они други хтели би, да се свете, али не могу. Шта онда? Они онда у пакасном гневу своме лију сузе, плачу од једа, што нису кадри наудити и освгтити се. Ако икакве а опо за цело ове сузе су најгоре и најмање доликују човеку. Драгоцени бисер суза својих, које је Бог дао очима људским они просипају иред свиње — пред гадну и необуздану своју страст. То је велики грех. За то, браћо, чувајте се тога греха. Чувајте се, да не пролијете сузе из зависти, мржње или освете, да не нролијете сузе гнева. Не будите нагли у духу своме на гпев, јер гнев почива у недрима бездушних (Еклес. 7, 9.)! . . Пре лазим на последњу врсту суза, прелазим иа сузе покајања. Сузе ове јесу свете сузе. Као вода што сиира мрље телесне тако исто сузе нокајничке спирају грехе с душе наше. Њима миримо савест своју, која нас гризе и мучи ради грехова наших. ТБима ублажујемо правду Божју, која захтева, да се кривац казни. Н>има се нриближујемо Богу, од кога су нас греси отргли. Њима новраћамо изгубљено небо, — вечни блажеии живот па опоме а мир и спокојство душе наше на овоме свету. Н>има се избављамо од вечног нонсра, вечне смрти, вечпих мука у паклу. Али покајање мора бити истинито и искрепо. Ни једиог греха свога не смемо затајати. јер Бог зпа свачије срце. „Ко крије нреступе своје иеће бити срећан а ко признаје и оставља добиће милост (Приче 28, 13)." Нример истинитих покајничких суза видимо у цара Давида и дв. ап. Петра, који су обилате сузе проливали кајући се за учињене грехе, онај за прељубу и убиј-