Српски сион

Стр. 618

„СРПСКИ

СИОН."

Бр. 37

ство а овај за то, што се трипут одрекао свога Господа. Угледајући се иа њих, показаћемо иа себи самима, да су нам сузе истините, ако признамо све своје грехе и ако се иоправимо. Иначе су нам сузе биле само нритворне, којима смо још више згрешили, јер смо хтели да лажним сузама Бога преваримо. Покајање пак наше биће потнуно, ако сузе наше нокајничке лијемо не из страха од казне но за то, што смо Бога увредили, који је најчистија, најсветија и најсавршенија л,убав (I Јов. 4, 8). Чуди сте, мили моји, каквих суза има и како треба да се нрема њима владате. Ако вас туга каква мори нролијте сузе жалоснице и боли ће вам одлакшаги Ако ваш ближњи страда и лије сузе иевољнице илачите и ви с њим и номозите му па ћете утрти сузе и себи и њему Ако сте радосни па вам пођу и сузе од радости, нустите им слободно на вољу, пустите их нека теку, оне најбоље исказују вашу чисту радост и изједначују је са унутрашњим осећањем. Али, ако сте гневни, ако вам завист и мржња трују груди а освета и самољубље гуши душу, стишајте се, угушите своје рђаве осећаје у себи, не пропустите ни једне сузе, да помути сјај ваших очију, чувајте се тих суза, јер су оне Богу мрске а људима на поругу. Напротив лијте потоком сузе нокајања, јер су те сузе Богу драге, а вама су на корист. Не стидите се суза својих, што их покајање лије. „Понизите се дакле под силну руку Божју, да вас повиси, кад дође време. Све своје бриге баците па њ, јер се он бриие за вас (I Петр. 5, 6— 7). А Бог сваке благодати, који вас позва иа вечну своју славу у Христу Исусу оп да вас, ношто мало иострадате саврши, да укрепи, да утемељи. Њему слава и држава у век века. Амин (I Петр. 5, 10—11). Јов. Нонстантиновић. Јосиф Хуберт Рајнкенс — Написао Вл. Неренски Почетак ове године задесио је старокатоличку опћину тешким ударом. Ноћу између 4. и 5. јануара исиустио је своју нлемениту душу Јосиф Хуберт Рајнкенс, „први" старокатолички

еиискон. Смрт тог врлог човека оплакаше не само чланови старокатоличке опћине, него и многи други, који нису стајали с њиме у ближем додиру. Принчеви Фрпдрих Хајнрих и Јоаким Албрехт положише на његов одар драгодене венце и изјавише брзо.јавно породици покојниковој саучешће у тузи, а, све то у име протестанстке Немачке. Покојник је све то потиуно заслужио, а мислимо, да не ћемо погрешити, ако и читаоце „Срнског Сиона" упознамо са жпвотом тога борца за истинску веру Христову, па ма то било и у преводу. Јосиф Хуберт Рајнкенс беше један од вођа, старокатоличке опћине, у којој је још од првпх момената њеног историјског живота заузимао веома вићено место. Родио се 1. марта 1821. године у сеоцету Бурдшајду у близпни Ахена. Богословско образовање је стекао на Бонском универзитету. Добивнш стеиен доктсра богословских наука на Минхенском унпверзитету, млади научењак беше одређен за приватнот доцента, а онда и за професора црквене историје на Бреславској великој школи. Када је 1848. год. примио свештенички чин, постаде уз то још и проповедником саборне цркве града. Бреславе. Успеси његови и у ироповедничкој, а особито у професорској служби, беху толико сјајни, да је већ у иоловици шесдесетих година био изабран за ректора дотичне школе. Велико знање, дубоке мисли, нравилни назори брзо га истакоше међу читавим бреславским свештенством. Ппак се наскоро морао даровити професор рођеним искуством уверити, да се у римској цркви и дубоко знање и научни рад цени само у том случају, кад су потчињени сврхама језујитским. Кад је 1861. године бреславски универзитет славио свој јубилеј, он је саставио поздравну адресу (Ге818сћпЛ) универзитету, у којој је без икаквог улепшавања изнео духовно стање бреславске дијецезе. Многи осетише, да се много што шта у тој адреси тиче њих и, разуме се, нађоше се дубоко увређени. Резултат тога оеиге једна књижевна реплика од многих уиливних чланова бреславске дијецезе, нуна исмевања смелог професора. Већ тај конфликат Рајнкенсов са силнима овога. света беше јасан доказ, каковим се .чврстим карактером и чистим нравственим убеђењем одликује млади професор. Наскоро затим исте духовне особине бре-