Српски сион

Стр. 652.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 39.

пеном приближењу ка високоме хришћан. идеалу достићи може и права, незлобива срећа човекова. Једино Хришћанство је, напослетку, свим високим идеалним уетројством својим кадро, да одржи човека у области истипе прекраснога, очистпвпш га и узвисивши га. На тај начин када се жели, да се у питомцу постигне развиће свих виших сила његових и заједно с тим хармонична сагласност њихова у једну целу личност, то се може постићи наиме само на основу хришћан. религије. Једина она, представљајући природну општу основу за све појаве духовнога живота човекова, не само да не стаје на пут развитку његову, него напротив даје му истинити нравац и уједно с тим спаја га у један хармонично-сагласни организам. Није ли јасно после овога, колико одговара идеал васпитања, који је дало Хриш ћанство, природи човековој, колико одговара директним њеним питањима. Зрно његово је, заједно с нојавом човека на свет, већ засејано у души његовој, која је по изразу једнога учитеља црквенога п по природи својој Хришћанка." Ово је зрно назначено од Сејача свога, наиме, да никпе, да постане цело и красно дрво, и да даде још прекраснијег плода. Дело педагога је, само да нрегледа ову шибљику и да је оспособи на развиће. Када Русо и школа његова настоји на слободи , као основном принципу васпитања, то овде наиме овај принцип налази своје потпуно остварење. Оне норме живота, које предлаже човеку Еванђеље јављају се у духу нашем не као туђе, које стоје тако рећи ван њега, него су сродне с његовим законима. Зато у потчињености к њима, у руководству њима и садржи се права слобода човекова, а резултат развића у такој слободи и јесте права нравствено слободна човекова личност. Хришћанска религија треба даје основни камен свега нашег васпитања, јер само на овом камену васиитање може бити правилно и потпуно тврдо и стално. „Све што човек, као човек, треба и мора да буде, рећи ћемо речима једног недагога, изражено је потпуно у Божанственом Учењу, и вечне истине Хришћанства увек ће бити

корен васпитања, Оно даје живот и показује вишу цељ свакога васпитања; оно и треба да служи за васпитање свакога хришћанскога народа, извором сваке светлости и сваке истине. Ово је неугасими луч, који иде вечно, као огњепи стуб пустиње пред човеком и народима; за њим треба да тежи свако право васпитање. Никаква друга основа не може га заменути у васнитању, јер у души човековој нема ничега, што би дубље било од елемента религиознога, и у свету људском нема другога израза овога елемента, који би био виши и с више живота, осим онога у Хришћаиству. Не извртати основе васпитања и чувати их тамо, где су они дани свему свету, јесте јединствено верни пут образовања правога човека." Заиста, истина ова је стара и зато се многима чини, може бити, неинтересантна. Оиа је управо толико стара, као и сам свет хришћански. Али не усуђујте се замеиути је којом другом „новом"! Наиме у тежњи човековој: створити своје идеале живота, у овим покушајима његовим за „хуманство", „алтуруизам", „срећу", „слободу" и т. д. у свим овим као новим идеалима његовим, ко.ји су у суштини само непотпуне варијације, а по кадкад сама вечна начела, која је дало Хришћанство, — и садржи се узрок тог тумарања по мраку занешености, нејасности, што је главно, те несталности у коју пада сувремено васпитање, а с њим и његов продукт — људство, које је он пустио у живот. Ово се особито види јасно на западу. У његовим жадорним покушајима да се изгони религија из системе нравственога васпитања, с цељу, да се не присиљава слобода савести питомчеве; извршује се, може се рећи, свесно убиство човека; јер умртвљавањем у младој дунш самих животних и благородних живаца њених, или боље да кажемо, самога центра куда се скупљају и где се хране сви многоврсни нити духовнога организма, живот носљедњега напослетку мора престати. Ван Хришћанства нема истинитог пута васпитању. Зар да се не задржимо овде на овој основи васпитања, као на последњем решењу нашег питања? Најновија иедагогија