Српски сион

В р . 39

„СРПСКИ СИОН."

1'тр. 651

и грозио сам се па саму помисао, ол каква утецаја може бити на иашега простога човека, када би па крају клицали: „Сви оии напол>у, у мраку вавилонском, и благо њима, ако изађу из тог Бавилона! ми изидосмо из Вавилона!" Опе просте назаренске молИтве у скупштинама о греховности и спасењу наш ратар разуме, и косну му се срца, бол.е иего ,,Отче нашх" и ,,Богородице Д'кко", које не разуме. Уз тога још и после скуи- ј штине салећу „старешине" и миоги знапци, да ће само њиховим нутем наћи спасења грешној души својој — и ствар је свршена, лакше, него што би се и замислити могло. Јер је све то удешепо врло ласкаво за новајлију, те он, у заносу, скоро неприметно иде за тим сиренским звуцима, док, најзад, не унадне у бездну савршенога оцепљења од Православља. Ум нашега простога ратара, који, као што већ рекох, пе само што у себи нема никаква ослонца, него га ии с иоља иико не подржава, брзо подлеже том утецају секташких идеја, које симиатишу његовим жељама небесним Он је за часак усисао у себе отров секташки, и, док длап о длаи, отровао се њиме Он заборавља тада и на то, да против тога отрова затражи лека у лекара душевних, у људи, који се учењем и размишљањем утврдили у Слову Божјем — у свештеника, јер је он и тако већ благовремено примио од својих обманитеља и пилулу горке мржње према том „књижевиику и Фарисеју," те дакако да му није више на уму ни истина, да се баш она чиста и права вера, којом се и његови оци сиасли, неприкосновеиа чува у цркви православној, и да благодат Божја, која нам се приопћава својим тајнама, што их свршава закоиито свештенство, вечно иребива само у цркви, коју је Христос основао. (Свршиће се).

Религија и народност, као основи васпитања. Написао Н. Макавејски. (Наставак.) Постоји и друга сила, која је, може бити, још важиија у животу човека, која

је исто тако урођена њему, — сила делања. Где је последњи узрок, који јој даје делатну. упиверзалну вредиост, значење те оправданости, правде.' коју опет захтева непрестано дух наш? Њом руководи урођена нам идеја добра или блага, која се јавља у иотребама наше савести. Али, да ли треба доказивати, да се савест, остављеиа сама себи, може показати слабом, без надања руковођом човековом. Постоји у духовном животу нашем и још једна област, која има исто тако високу вредпост и значење. То је свет хармоније, свет, који је сакупљен из много одел>епих делова у једно сагласно цело, при којем се душом иостизава чувство прекраснога. и неодељиво с њим чувство високе насладе. И овом облашћу руководи и опет особито урођено начело или сила, особита идеја ирекраснога, но ово руководство опет није доста тачпо. Јасннм доказом овога служи опо, што смо у том тренуту иреживели и у живоиису, и у појезији, и у другим видовима естетичког умотвора, кој.е је увела т. з. реалиа школа у којој отима маха правац самога цинизма и директно ненравственог карактера, Из области високога идеалнога ми падамо у таке низине чувствености, из којих се повратити и зауставити врло је тешко. И тако и овде смо кадри заблудити и овде требамо поузданијег руковођу. Оваким руковођом служи у свима овим областима религија хришћанска и ништа друго. Она даје последњи, јединствено верни одговор на иитање човечије мисли о истини ; учен.е и живот Исуса Христа — јесте светлост, при којој је само могуће појмити смисао ншвота и значење света. Само у Хришћацству достиже свој виши идеал и добија своју праву основу и она оправданост и она правда, којој тежи човечија радииост. У еван!)ел>у, у том кодексу беспределне некористољубиве љубави, крију се извори и оне истииите хуманости, која је обповила свет, и с којом стоје у реду без живота и бледа сва њена опредељења. Када неки за цел> васиитања стављају срећу питомца, — на основу у човеку урођеие тежње к срећи, — то се само у служби истоме закопу хришћанске љубави, у иосте-