Српски сион

С тр . 664.

само у Православљу може он озарен бити светлошћу истине; ваља га уверити, да се истина иебесна чува једино у Цркви, која је једиио столих и оутксрждснј« истинћ!, а ван које влада и царује само мрак и забиуда. Да воскркнета Г|01"а и расточлтсд врази еги)! Бладимир Димитријеви?..

Обновљена црква пакрачка и освећење исте. Опксао прота Јован ВучковиЂ. Срушио се иријесто православних српских митрополита иожешких , опустио је Сирач , пропала је Марча, пао је Сјеверин и накоп тешких невоља и мука једва се православна српска епископија склонила у Пакрац , гдје је прије иуних 150 годипа подигпут српски православни храм, скроман и сиромашан изгледом, али велик и значајан мишљу, која је у љему до израза дошла. Потискивано православпо Српство горн>е Славоније и негдашњег вараждинског генералата, ударило је стожер свој у Пакрацу , и ту си је подигло свјетиљку, која ће му свијетлити у данима црне бу]»е и невоље, као што му је и свијетлила свагда, кад су бијесни таласи запљускивали тиху пучину патничког живота његова Имену Божјем и побожној православиој дупги Србиновој требао је достојпији дом, у који би се смјестила катедра еписконека. Сиромашни народ иодигао .би га зацијело. Али снага његова пије могла у свим правцима задовољити живу жељу његову. Својим зпојем и жуљевима својим морали су Срби еиископије пакрачке, исто као и други овдашњи Срби, намирити све што је требало за њихову цркву и иросвјету, а уз то је требало савјесно и нотпупо одговорити свима дужностима, које су са стране државе на њих налагане, од чега су опет други имали више користи. Јест, док су они сијали по њивама својим сеоским иросо и скупл>али новчић по новчић за школски свој фонд , дотле су сигурно могли подићи и једну достојну ка-

тедралу. Али, ваљало се задовољити и са опом незнатном и неук])ашеном, јер требао је школски фопд, исто као и залогај хл.еба. Па кад се пашао једаи енископ, који је ирегнуо, да тај скромни храм достојније бар украси, онда дође нова невоља. Ватра уништи добрим дијелом дјело његово и штету је ваљало поправити и иовим крпежом повратити храм бар у онакво стање, у ком је прије био. О.ј. клетво нрадједовска! Са каквим ли наиором мора Србин да чипи и оне споре кораке у нанретку сво.јем! Али бјежите црне мисли. Надошло је вријеме иријазније и свануо је један радоснији дан. На пријесто пакрачких владика сио је благи Мирон , за добро цркве своје и иарода свога заузети владика, сретни првенац патријарха српског Георгија. Ено лијепо уређепи еписконски двор иакрачки ено онет отворепе с])пске учитељске школе пакрачке, ено красне цркве накрачке. Заузимањем епископа Мирона све је то урађеио. И странац кад погледа цркву, двор и препарандију у Пакрацу, пема више повода да иам се руга, а Србип се управ с поносом огледа на све то. Бјерујемо да је највише муке стало, да се обнови храм. За то д.јело требало је и највише ередстава, а та пије могао намакнути народ иаш Но епископ Мирон умио је, као нови Мојсије, отворити оне изворе, који се пама таки тешко отварају, премда је у њих угекло и нашега зноја миого. Оп је умио лијеиим евојим начином задобити срце свијетлога Бана, гроФа КуенХедерварија и његова доглавпика у богоштовном и наставиом одсјеку кр. земаљске владе, дра Иеидора Ершњавија , те се њиховом вол»ом иађе из земаљских срестава толико иомоћи, колико је пужно било, да се лијено дјело обновљења катедралне цркве пакрачке достојпо изведе. Он је знао и нашем саборском одбору доказати потребу, да се и из наших народних срестава дода њека свота за велико то дјело. 0и је лако придобио и своје Иакрачане, да даду што могу, па да им црква у љеншој свјетлости засија. Лако их је за то