Српски сион

С тр . 684.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 41.

нестално, несигурпо, неуверено, колебајући се, блудећи, чим се више народ оснажио у својим самобитним силама, националним начелима. Али у таком случају се и оно јавља као велика народна сила, као најбољи луч који загрева, огкивљава и храни ово иародио самозиање. Тако је тесно везано васпитање са начелима народности. Сазидано на овим начелима васиитање налази у њима за себе тврду и праву основу и само се са сво.је стране служи овим начелима, оснособљавајући их на развиће и свесно усвојепЈе од народа. Враћајући се сада на своје питање ми га без по муке можемо решити. Немогуће је сазидати васпитање на начелима само универзалног карактера. заборављајући нриродпу животну подлогу, какву представљају за њега свеврсне силе и способности онога иарода. Не може се ставити за идеал васпитања само човека Хриш/итипа без бо љега конкретиога националнога позпања његова. И ако је тако, то ћемо и ми додати овоме нешто, што је на нрви поглед, може бити и иезнатно, али је у самој ствари врло важно, — ми морамо ставити за идеал нашега васпитања: адвека Хришћанина, а ми Срби и — Хришћанина Орбгта. С руског превео М. Јов. Јовановик. Обновљена црква пакрачка и освећење иете. Описао протн Јован ВучковиК (Наставак.) Што се ближе примицао дан освећења обновљеног храма, бивала је и радост православних Срба пакрачких све већом и живљом. Када ће бити дјело готово, како ћемо што достојније прославити онај дан, у који ће се молитвом и благословом црквена врата отворити? Та и слична питања расправљаиа су међу грађанима накрачким сваког дана и у снако доба дапа. И како је њихова радоег бујала, тако се прелијевала и у народ из околице, отуд и даље но епископији накрачкој, на и преко грапица њених. Мила је иравославном Србину Црква његова, у славу Њезину игра његово срце.

Док је осјећај весеља и радости захватао све дубље и ншре, дотле је и високопреосвештени госп. епископ Мирон сновао своје планове, како ће дан освећења обновл>епе цркве своје учинити великим празпиком народа својег. И учинио је што је желио. Ступио је иред Његову Светост иатријарха српског, нреузвишепог господипа Георгија и замолио га, да он као ноглавар наш дјело обновљења благословом својим доврши и освети. Замолио је и брата својег, високоиреосвештеног госп. епископа Михаила , да као најближи брат ње гов подијели с њим радост народа из сусједпе епископије. А да се за та висока лица пађе и прикладно друштво, уједно да народ види славу своје цркве повећану присуством што одличнијих лица, ночео је епискои домаћин већ зарана позивати на славу најодличније достојанственике из своје епископпје и из других крајева у земљи. Ко ће све доћи на славу нашу? Хоће ли доћи овај и онај? То су била питања, која су се чула са свију страна. А највише се питало: да ли ће доћи Његова Светост, патријарх Георгије? Народ из горње Славоније и Хрватске жељан је својег патријарха. Сиромах мора сн тек на размаке од вијекова бројати оне сретне случајеве и прилике, у које' може лицем у лице да види првог свог човјека, највишег достојанственика из крила својег, оца својега. У тим крајевима зна се да се виђао натријарх Арсепије III! 0 њему се памти, да је у тешке оне дане пожурио се међу народ тога краја, да га укријепи у вери његовој. За њега је забиљежено, да је осветио скромну од плетера црквицу у селу Брезовцу, крај Бјеловара, гдје се настанила била кућа војводе Буковића, који је са својим Србима разгонио Турке с иута загребачког и насељавао села сриска на освојеном од Турака земљишту. Нослије тога не памти се ништа више о сличној радњи српских натријараха у тим кра јевима. Та постали су били жељни и владика својих! Да, Загреб, Пожега, Бјеловар, видјели су овда онда срнског патријарха. Али ои није долазио ради утјехе народне вјером и љубављу, већ ради других сврха. У сви-