Српски сион

Стр. 716

„СР11СКИ СИОН."

Вр 43.

иодлогу свога романа, као и живот и обичаје присталица те верс, нужну орнаментику своје израде, и не познаје довољно. Оно, не _ може се рећи, да г. Томић није тежио, да се унозна са по гдекојим назаренцем, или да није, рецимо, никако био у којој назаренској скупштини. Па види се сасвим лепо, да је оп вредно проучавао и дојакошњи наш писмепи материјал о тој новој вери. Али ко би да пише роман из „нововерскога" живота, тај би морао како тај научни материјал боље да проучи и присвоји, и морао би, приказујући назаренштину као друштвену појаву, још далеко' дубље заронити у све Фазе назаренскога друштвенога живота. За све те захтеве ни иајмаље није онда довољна нри крају књиге исповест пишчева, како он тобоже јопх од 20 год. овамо „иикад није пронустио згодну прилику, да се што ближе упозна са назаренима, установама и обичајима њиховим.^ Ми се тиме никако ие можемо дати обманути. Но нам то напротив даје тим мршавнје сведочанство, рецимо, о иосматралачком таленту г. Томића. Узмимо само то на око, да се г. Томић, као што такођер прича у поговору, дао у вацкој казниони завести, да тај свој „роман" пише у свези са нским својим „огромним делом, које обухвата цео живот наш," и чији је натнис „Узроци злочинима". Јер у гомили тих узрока „наишао је, вели, и на свог старог познаника, на питање (!) о назаренству." Изгледа дакле, као да г. Томић држи. да се „питање о назаренству" има довести у првом реду у свезу са .узроцима злочина." Ако је тако, онда није ни најмање чудо, што већ први табаци тога његова „романа" наговештавају грдобне, одвратне злочине. Како су само одвратни баш сами главни јунаци тога романа. Да вам их само прикажем, како их црта г. Томић, па ћете се уверити. Боривоје Милин још је у утроби мајчиној (!) заражен клицом пакоснога неваљалства; као деран нун је обести; као момчић убије једном нриликом код оваца са другом Стеваном вука, па кад је Стеван устврдио, да га је он, т. ј. Стеван, умлатио, онда је Боривоје свога друга због те ситнице само „пробуразио, затрпао га у рит, а селу казао, да су га изели вуци". Као ожењеп човек опет нримети око неке пола ноћи, како је његова жена, Нада, иронустила некога

кроз вратнице, је напунио стару и „онда зарђалу пушку шраФОвима (?), екеерима, кључевима (!!), једном речи свакојаком старом гвожђурином (!), па је — (ове паузе код г. Томића имају иеке нарочите важности) обе цеви сасуо Нади у прса." После тога уђе тај „Бијесни Роландо" и у кошару, „те закла коње н краву, за тим вашку и мачку, гуске и пилиће, једном речи, све живо 110 кући. Срећа, што му онде не беху деца, ко зна, шта би несретник још све починио"; али је овако, уз њих, још и само „једини петао утекао из онога покоља, јер беше на највишем врху дуда. И кад је закукурекао зору, Б. је упалио и своју кућу," па се онда предао „жандарима". Лазар Ненадов опет, други јунак, љута је нијаница, који и по две ноћи не долази кући; у некој четверодневној пијанци и теревенци лупи он Панту Кулнинца носред лица са нуном боцом соде, а пре тога је и свога оца нокрао необично и скоро нечувено зликовачкпм начином: „у договору са слугом, носио је Чивутину жито, које је требао посејати, а њиве је превукао дрљачом и браиом, као да су засејаие", па се оида изродила одатле брука, са које се он „згадио на себе", те нође у назарене, и доживи славу, да га нрозову „назаренски владика." Сличнога је колорита и брат Тома, који је пређе био такођер страшна нијаница и убојица, те за кога веле, „да му је жена од силна боја умрла, а кћер Варвару је скоро убогаљио. Не може се баш рећи, да јој је поломио руке или ноге или леђа, али јој не ваљају ни руке ни ноге, ни леђа." Па и женски типови, који играју у овом „роман" „важнију улогу", такођер су сличнога калибра. За Рахилу н. нр. причају, да су о њој и спевали ону иесму: „Кажи мсни, голубице бела, колико си имала швалера. . ." Па и сестра „назаренскога владике", Милева, беше тако оиака намигуша, да је Обрен, красан момак, са ње настрадао од жандара, па је, од претрнљених злостављања и умро у затвору. Изгледа, као да је г. Томић са тим својим, у клици скроз и скроз поквареним типовима из Лазаревца и Боривојевца хтео себи само да олакша посао. Назарени и назаренке у суштини су хуле, ниткови и неваљалице, па то ти је. Не треба много лупати главу — у иазарене иду само људи, који су, рецимо, дозрели за вешала, те би их ми имали сматрати махом за незна-