Српски сион

Бр. 43

„СРПСКИ СИОН. и

земаљске болнице, коју је административни одбор пнкрачки рад да откуии за нашу нрепарандију. Дуго је Његова Свешосш остала у тој згради и разгледала све нросторије вслнке зграде, која ће моћи послужити реченој сврси, ако се куповина сретно сврши. Да, моћи ће. Али ће требати и знагних оправака и стаће муке и труда доста, док се претвори у оно, што би високонреосвештени еппскоп Мирон хтио. Нове и велике бриге имаће он.да брине, али он вели, да се узда у Бога и узда ее у свог иатријарха, који поможе и браћи у Угарској, саградивши зграду за ирепараидију у Сомбору, узда се он још и у свој народ. Помози му Боже, да велико то дјело сретпо доврши! Из болнице одвезла се Његова Светосш у пренарандију, гдје је дочекана од управитеља ЂуриЖ-а и збора ироФесорског, све разгледала и о многом чему се инФормисала. Сут])а дан опрости се Његова Светосш са својим ирвендем еписконом. опрости се и епискои Михаило са братом својим, по не да нођу у своје резиденције, већ да се енусте у лијеио ноље пожешко, да обиђу и онај крај, да виде и тамошњи народ. да посјете одличпе домове пл. Кушевића, нл. Милекића и пл. Јурковића. Пред њима се вози ирота иакрачки ЗорчиИ са предстојником котара пакрачког ГрубиЛем, да их иснрате ваи границе котара и у име цијелога котара на лгс 1>и еретан нут да им пожеле Лијепи су дани били. Бог иека благогослови, да допесу у души и срцу онога народа обилна плода и Он иека награди труд и муку високопреосвештеном епископу Миропу! Досуди Боже таквијех дана православном Срнству и других крајева!

Књижевни прикази. „Назарени'". Роман, наииеао Јаша ТомиЛ , ирво издање, цена 2 круне. Нови Сад, 1896., стр. 235. Нре једно три деценије у нас не беше назарена. Тек око половпце шездесетих година појављују ее, спорадично, поједини агитатори пз Пачира, Оморовице (близу Суботице), Вашархеља,

Арада, Темишвара, па онда се истиче у јужном Банату сајџија Харвалек , а у Срему Карловчани Шата РебриЛ и ЈелиИ. На скоро, па ее хоризонт наше цркве наоблачио, и по њојзи се ночела пазаренштина ширпти на више страна. Са свимједакле природно, да су тој најезди ианш свештеници ирви обратили пажњу, те су о томе неки веК и нисали, по новинама и у монограФијама. Сви ти, богословеки образовани пиеци, призпади су, да им носао није ишао тако лако од руке, јер, прво, назаренштина, као верр. но преимућству простога народа, још никако није дошла до тачно оиредељгне Физијономије, догматска и нраветвена страна тога учења још није стално Фиксирана ; а друго, од самих је назарена врло мучно докучити чега извеснога и о оном, што им јс оиће. Одбацујући црквену јерархију, тајпе, св. предање, поштовање-св. крста Христова, иконе, обреде, иостове, — опи држе, да могу иаеледити царства небеснога из непосреднога дотецаја еа Снаситељем, руковођени ли Словом Божјим. Не узимајући скоро никако у обзир теоретичну страиу вере, указује се ту иосматрачу груб практицизам, који, у суштини својој, иде за тим. да присталицама својима олакша како евентуалне гриже савести за трајања живота земаљскога. исто тако и ионеке материјалне непогоде Бисоки јеванђеоски идејали остају за њих мртва слова, и они могу само у својима маштама држати, да су живот свој удесили у смислу учења јеванђбоскога. Суд њихов о „игрању у колу", „светској несми", о нушењу, свадбама и свечарским гозбама, — још нису ал®е и омеге хришћанске нравствености. Толико су, ето, у главним нотезима, дозиали и саопћили нам до сада о назаренштини богословски образовани гшсци. Г. Томић пак јавља се у најновије доба са једним романом из те области, и ми смо се на дали, да ће нам он ту иокушати да нружи верну слику о друштвеној појави тих секташа. А да би, нарочито сада, за нас Србе, један такав добар роман био и заннмљив и иоучан ко би још могао у то иосумњати. Но ми морамо већ овде ириметити, да је Томићев роман једва ијоле занимљив, а поучан баш ии мало није. Иије иа ноелетку писац ни могао успети, ни у једном, пи у другом иогледу, када је у току тога свога романа дао .јасних и неиобитних доказа о томе, да он ту нову веру,