Српски сион

С тр . 712. "СРИСКИ СИОН." Б р . 43.

глас, једну мисао. Нек се вије такво коло увијек, кад је за њ нрилика! Не треба му сметати и чувати га треба, да остапе свагда такво. Оно ирво коло што се било ухватило, дало је и нама свештеницима у невријеме иоуку пенадну. Оно се за једап час претворило било у нескладан глас, који је жалосно цикнуо у складне, лијепе и величанствене нризоре свечаности тог дана. Двојица тројица сељака запјеваше у њем пјесму, која је одавала, како се и нашег народа хоће да дотакне морални квареж сељачког свијета из оппх крајева, који су с тога доста иознати. Гадне ријечи из којих је несретиа она пјесма састављена, јасно иоказују нут, којим се квареж тај ншри и у незаражене крајеве. Оних ријечи нема у српском језику и Србин их је могао научити само у касарии, у којој долаги у дотицај са несрпским свијетом. Штетни тај утицај касарне на стид нашега народа ваља да сузбијамо свима срествима и свом силом. На свом мјесту треба да су свештеници оних парохија, у којима су војнички гарнизони, на свом мјесту треба да су и сви остали, кад се врате кући они, који су царској служби задовољили. Вријеме би пак било, да се и с других страна поради на том, да се млади момци наши сачувају у касарни од свега, што иарушава стид. Погрјешно је и грјешно је мишљење, да се дух јуиачки у војсци подиже, ако се међу војницима богомрске псовке оре и најсрамније ријечи без икаква зазора, говоре. Није пи руски војиик кукавица, премда се војена управа тамо својски стара за његов религиозни и морални живот. Ни њемачки цар сигурно не ће своју војску да покукавичи, када онако живо преиоручује његовање и задовољавање хришћанских осјећаја у војсци. Код нас као да се на то не нази онолико, колико би требало. Треба само помислити па оие страшне псовке, које се сваки даи разлијежу по иашим војничким вјеџбалиштима ! Млађи их слуша од старијег и слиједи примјеру његовом. А стид се само једаниут губи и бестидпост брзо и бујно расте. . . Такве мисли иокренула је у меии сра-

мотна она пјесма, што с.е за час из кола оиог чула. Па нризнајем да ми је врло угодно било, кад нјеема та брзо замукну, те је замијени чисто весеље, које је на све страие по Пакрацу владало. У двору еиископском састале су се на објед зваиице еппскопа Мирона , у пространој двораии нрепа])андије оиет зваиице црквене отатине иакрачке, по кућама опет пријатељи домаћи, но гостионицама дружине нријатеља и знанаца, иа уз пјесму, здравицу и пријатељски разговор све се весели. За господеком, богатом и укусном со<1>ром домаћина епископа подигао је уз заносну ријеч прву чашу у здравље Његова Величансшва патријарх српски Георгије, другу у здравље Његове Свешосши домаћин епископ Мирон, који је и трећу здравицу рекао у здравље нреузвишеиог госн. Вапа и његова доглавнака, иодбана. Лијепу је здравицу у нодужем говору казао нреузвишени госи. иодбан еиископу Мирону, а велики жупан вировитички нресвјетли гроф ПејачевиЛ епископу Михаилу Зд])авило се још жупану вировитичком грофу ПејачевиЛу , домаћем жупапу ил. ЈурковиЛу , епитропу епископије пакрачке ил. Кушеви&у, нрисутним иоджуианима, а прота бјеловарски ПЈшекови^ заврншо је лијепи ииз здравица красиом здравицом грађев савјетнику Болеу и сликару ТеодоровиЛу. За вријеме ручка свирала је у авлији дворској војничка баида изабране комаде, између којих радо спомињем нјесму „Ли јеиа иаша домовино," којом је иопраћена здравица свијетломе Бану краљевина Хрватске, Славоиије и Далмације. Сложио друштво у дворани учитељске итколе наздрављало је, нјевало и веселило се још и онда, кад су гости у двору поустајали. Нашла се браћа са разних крајева, па имају много један другом да каже, а ври јеме брзо лети. Сеоски народ на пово се ирикупио око двора, пјева и игра све док звоно не зовпу на вечерње. Тада се коло растаде и свијет оде у цркву. У дупком пуној цркви одслужише тројица свештеника са ђакоиом вечерње, на ком је проповијед држао прота Јован ВучковиЛ. Морам и сам признати, да