Српски сион

С тр . 730.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 44.

српско весеље", трајала чак до сутрадан у иодне, јер кад су у зору неки почели да хватају коње, Малић је стао с-а запетом(!!) двоцевком и хтеде да пуца у коње ако се макну". Да би ипак слика тога господина доктора медецине и беседника „о умерености" била још глупља и луђа, даје му г. Томић једнога вечера у сеоској крчми големе дозе сухих шљива и то с коштицама. „Код нас и свињи (!) више једу шљива, но ми. . . а нема здравијег закуска од шљиве," вели та бенаста карикатура од лсчника па Фалата шљиве, заједно са коштицама! „Трешње, вели, не једе никад без коштице. Нису му иначе слатке. Па и шљиве. наравски, то је наука." Но он у тој својој опреци према ,аоја кошњем медицинском искуству и иначе здравом разуму, подлеже драмским падом: он се разболи на самрт, а док се тако рећи прашта са душом, хори се по веселоме леглу назаренске пропаганде слађана песмица; сКпнин кинин, прашак бео, Наш се доктор разболео, Без рецепта шљива јео, Ју, како је само емео?! Шест хиљада пој'о грама, Па још с коштицама. Пој'о скоро пола вреће, Више никад неће (што се и веровати може.) Но уобразиља, сирјеч Фантазија г. Томића ни ту још није достигла граиица својих. Своју „налицкану војску" држи да ни тиме још није довољно обмотао велом глупости и гнусне одвратности. Покушаји тих „налицканих" војака, „да најпре зауставе продирање назаренско, па онда и освоје их" (т. ј. назарене) — како који дан, све су глупљи и луђи. Тако је треће недел>е предавао неки Здравковићев друг „о чредрасудама у нашем народу, уцрав о томе: Је ли истинита она народва предрасуда, да се дивни голуб у зиму претвара у кукавицу?". А са истом је надридуховитошћу, ас1 гет, говорио и неки трећи премудри Здравковићев господин колега — „о нашим манама у говору," Испитивао је наиме, је ли боље казати „ведро," Како кажу у Банату, или „кабао," како то веле у Бачкој, иа онда је ли боље казати „зарио сам се у посао," или „заронио сам се у поеао." Најзад ни тако лудо није могло ићи даље, те се та госпоштина посвађаше и проџавељаше. Прво је, прича г. Томић, дошло међу њима „до расцена и кошкања речима, па онда пренеше ствар и у новине. Бог те пита какве ствари

нису сад размрсивали", (када, разуме се, Богу хвала, нађоше широм Српства и такав махнит лист, који се могао наслађпвати умном недоношчадп таких блесана) Али с тим како му драго, када се чини, да ни сам г. Томић не држи много до те своје ирвашње замисли о тој „налицканој војсци". Да видимо, како изгледа оно „Друштво добрих људи", што га је засновао поп Светозар. Пои-Светозар је наиме, као што нрича г. Томић, употребио сву своју голему умиу силу, свеколико своје теоретично и практично познавање назаренштине, и онда је дошао до тога Фамознога закључка. да нротпв те пајезде „ треба цркву оставити па миру . . . пего треба ваи цтркве удескти отприлике оно, што су назарени удесили са евојом назаренштииом", ако ће т. ј. „што да се учини — може се само у друштву, Данашње рђаво друштво поквари и доброг, добро друштво ће да поправи и рђавог." Свештеник Светозар дакле губи из вида и сам основни појам о Цркви православној, да је она т. ј. заједница људи, коју је, ради нашега вечнога саасења, устан^вио Господ, сједињену Словом Божјим, тајнама и свештенством, а која је под управом Духа Светога; па полази етранпутицом, да у сврху вечног спасења (то је наиме крајња тежња наше борбе против верске заблуде назаренске), мимоиђе своју цркву и њезина учења, па да, ио ту вероломну цену дође до дивне славе, да је спаеао наше православље помоћу друштвеног неког преображаја, помоћу седстава, која стоје ван домашаја оне заједнице, т. ј. Цркве, чији је он непоередан слуга, и чији углед и процват њему тако ја,;о на срцу лежи! Ту заиста не треба скоро ни мрвице теологијо, само тек нешто мало здрава мозга, па да човек увиди како се је силно пребацио и како ту врашки лута по помрчини Томићев идеал нашега свештеника, његових способности и дужности. Но шта ћемо, кад је тај занесеки шарлатан, својом грозничавом маштанијом, успео да још већма замрси и оно мало здравије свести у неких чланова оне пропале налицкане војске, с којима већ имадосмо талије довољно упознати се; те му испаде ерећа, да се оствари његова замисао, са којом је имао онако страховитих порођајних мука, те му нође за руком, да ступи у живот његово „Друштво добрих људи." И замислите само, чланови тога друштва, и мушко и женеко, старо и младо, тако су нитоми