Српски сион

вр . 44.

„СРПСКИ СИОН."

у један мах, тако доброћудни, тако пуни најузвишенијих врлина, да ти је чието топло око срца, гледати их, како су златни. „У једној омањој крчми удесише свој главни логор. . . . Тамо им стоји књижница, тамо им је читаоница", (јер ни без тих дивних и корисних ствари не сме бити једно тако златно друштво). Али зато ви, штовани читаоци, ипак немојте мислити, да би ма и једном од њих гракнуло срце, носм.атрајући, из какве се непосредне близине смеше на њих пуне боце, стакленице и чокањи крчмареви. Боже сачувај! „Даље од 10 сах. у вече није никад отворено. Крчмар ни самим случајпим стракцима не сме давати прекомерно пића", па то ти је! Но због тенденција тога друштва ночињу црквене власти, бар с прва маха, да сумњиче пои-Светозара, и прота му чита једном згодом буквицу, која нас ванредно подсећа на бурунтију, коју је Самуило Фрелих, оонивалац назаренштине, примио од свога декапа Фрикарта, када се нриметило, да је већ забасао (в. Димитријевићево „Назаренство," стр. 51 и 52). Исто нас тако подеећа на Фрелиха и она театрална појава, када пои-Светозар долази „стихомантијом" до теме својој беседи против неких неолога у том друштву; тако је стихомантијом дошао п Фрелих до теме својој речи над својим покојним шеФОм Рехлијем („Назаренство". стр. 45 и 46). Али с једне стране величанствена привлачна снага тих добрих људи, с друге опет стране ненадни случајеви смртни и генијалне препирке у самоме крилу назаренаца — доста, да је „друштво добрих људи", док длан од длан, одржало, што но кажу, сјајну победу над нововерцима, који се, што-но онет реч, разбегоше по мишијим рупама. Када је дакле ирота, „који је ма и неиозват дошао", венчао (преобраћенога, разуме се) Лазара са комшиницом му Цветом, онда он вели поп-Светозару (дабогме, сметнуо је, к'о човек, е ума, да га је нре кратко доба корео): „Ја сам увек говорио, да ћете ви победити. То сам отворено казивао и г. епископу, кад су вас код њега оцрњивали," а пон-Светозар вели: „Увенуће мо и ми, ако нас не подрже. У великој битци није то још победа, ако једна чета на једном крају иобеди своје противнике. Ако они други изгубе, изгубљено је све. Време ће показати, хоће ли ово наше „Друштво добрих

људи" живети само у нриповетци, или ће га нрихватити сва наша места, сав народ наш (гле ти њега јако !). Ко ће да сагледа у будућност?!'' „Очи му се (достојно какве кукуљаве бабаЈеле, када нрича о покојној спаш-Пели) номало наводнише и оп их управи у даљину, као да јо хтео да прозре у напред, али (хоћеш!) не мога, па (но то је већ могао) уздахну, и најзад додаде (разуме се) „загушним" гласом: „Та да смо Срби, та да смо људи, та да смо браћа ... ох, боже мој ! . . ." „и сузии му поглед луташе и опет по даљини." Епт геГ! Пошто се пон Светозар, као што видесмо, науздисао, наронио суза и надекламовао — завеса пада, и г. Томићу не остаје впше ништа, него само још то, да наговести, како он с том својом књигом „још није изрекао последњу реч о овом питању, јер није ни изблизу исцриио(?) сав онај материјал (!?) когајеу овој ствари прикунио;" и на послетку да се исиоведи, како је, „кад је нисао тај роман, увек метао руку на срце и трудио се да свакоме (онако, у брк, као прави небојша!) каже истину — на ма га иостигло оно, што га у таком случају мора постићи, т. ј. да подиуно не задовољи никога." Па шта дакле беше главна тенденција тој књизи, за коју смо издали два крунаша и онда замарали' очи и траћили време, док смо јој на крај дошли? Сам г. Томић ту очигледно. завија нешто, и хтео би да нам каже и не би. Да ли је он тиме у збиљи хтео да каже „свакоме" по коју у брк? (заборавив, да би ти сви имали њему ио нешто да кажу ) Је ли он то циљао на доктора и на пои-Јашу — на свештенство наше и на нашу осталу интелигенцију ? Или је „не задовољава јући некога", хтео међу нами тек само злу крв да ствара ? . . . Јер назарене ни сам не познаје, те нам их дакле није ии могао приказати; њихово учење, устројство, обреди и обичаји њихови не избијају нигди на иовршину у роману његову ирецизно и јасно нацртани; шта више, у читавој тој работи читалац и нема баш богзна колико посла са назаренима, па и колико п чита о њима, морају ти „ТомиЉеви назарени" на њега са свим друкче утецати, него ако са оним иравим назаренцима ијоле дође у додир. А то значи : г. Томићје назаренце и назаренкиње цртао са свим погрешно. У његову роману вма у оиће доста карикатура, а, мало или нимало природних, верних и истинитих типова, и њима пристајале