Српски сион

С тр . 748.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45

а тај положај му је налагао да потиомаже и он је радо потпомагао ЕБегову Светоет у послу око остварења градње патријарашке резидеиције. ТТТ то је велики добротвор српске цркве и народа блаженопочивши митронолит Стратимировић замислио, то је данашњи патријарх Н>егова Светост Георгије Бранковић извео и тиме већ осигурао себи трајну усномену. Саборски је Одбор ЕВегову Светост у том послу потпомогао, но иницијатива је била БВегове Светосги. А тако и треба увек да буде Наша је црква епископална, епископи су позвани да нам предњаче. Епископи су увек и стајали први на бранику своје цркве и народа, њихових интереса и њихова нанретка на пољу црквеном, наставном и автономном. Задатци, који иас још очекују на том пољу требају нашу слогу, слогу свију елојева у нашој цркви и народу. Треба нам слоге, а ње ће бити кад будемо више љубили своју цркву и народ, него што умемо мрзити страначке противнике. А кад такви будемо, сви ћемо се наћи онда у једном колу, да радимо на осигурању своје цркве и народпо-црквеног упапређења. Ко шири љубав и слогу у народу свом, тај чини праву задужбину народу своме. То чинити позвани су на првом месту високопреосвећени Епископи, а и задаћа свештенства најбоље је изражена у молитви псалмопевца: слака кк ки= шни)(х Бог8 н на зслии лшрк, вх челок-кц-к^х слагоколжјс! Свештенство, ширећи љубав слогу и мир не само да врши један свој задатак, пего стиче себи и највеће заслуге. Увереи сам, да ће високопреосвећени Епископат и цело свештенство вршити тај задатак и од сада, а ми ћемо га у томе потпомагати; јер, где се вије застава нашег Патријарха и Епископата, тамо је права част и православље, и ми ћемо увек бити тамо. Наздрављам високопреосвећеној господи Епископима и свима слојевима наше Јерархије. Секретар г. Др. Л. Секули^ истакнув, између осталога, како Нзегова Светост, славећи своје крсно име, уз свечарски колач и кољиво, чува и одржава миле и леие народне обичаје, које је освештала и наша

црква, а тиме и иас све упућује и ободрава на тако слављење свога крсног имена и чување својих народних обичаја, наздравио је присутној кћери и зету иреузвишеног свечара. Н>еговој Светости је наздравио још и градоначелник карловачки г. Стеван А. ЈанковиЛ у име Карловчаеа, а затим впреч. г. прота и ректор богословије Јован ВучковиЛ у име богословије наше. Г. Михаило Полит Деса/нчи~К паздравио је ЕБеговој Светости овим речима: Нријатап је угисак учипила на мене реч ТБегове Светости о значају данашње светковине. Ја хоћу да значај те свечаности проширим. Ја сам био на гробу св. великомученика Димитрија и номолио сам се па светом гробу том. На моју дунгу је гроб св. Димитрија учинио тужан и пријатан утисак. Кроз густо тамне ходппке, кроз мрак и таму долази се до гроба великомученичког, а хоџа га турски чува и одводи кроз ту таму путнике гробу том. То ме је растужило. Но, у дубокој тами и дебелом мраку види се где тиња још жижак светлости, где још сјаје; то је гроб св. Димитрија. Та ме је светлост развеселила. И народ српски имао је тамних дапа у прошлости и у садашњости. Свега беше, ал мало онога, да се Србин могао радовати. Мало радосних дана имадосмо. Ја долазим 20 година у Карловце, и кад год сам виђао стару трошну и јадну резиденцију митрополита патријараха наших, увек ме је оиа растуживала и нагонила на разне црне мисли, па и на помисао, да ми Срби нисмо овде равиоправии. Кад је странац долазио у Карловце, запиткивао се: па где је патријарх? Зар у тој јадној згради? Странци нису држали то за збиљу. То није било достојно српске цркве и српског народа. А карактеристично је и значајио, да ниједан митрополит и патријарх није имао те одважности, да ту недостојност отклони, да уштеђеиим и готовим већ новцем учини оно, што је учинио данашњи патријарх. Та неодважност значила је потиштено стање. Кад се изразила мисао и градио већ план за градњу иове резиденције, и кад се стара већ почела и рушити, још нисам веровао, да ће бити друге, нове зграде;