Српски сион

С тр . 756.

"СРПСКИ СИОН."

Б р . 46.

I. Општи преглед обуке вере у разним временима. 2 Тежиште и садржина доктрине хришћаиства јесте живот и узвишена наука Исуса Христа и пожртвовање нравоверних (мученика). Христос услед своје науке и живота не само да је неизцрпни извор Хришћанства, већ и нрви вероучитељ, пример, идеал сваком наставнику. Та узмимо само градиво чему је народ учио; или начин како је то чинио, па и учитељско понашање му, те ћемо видети, да је оно све тако усавршено, до чега смртни наставник доћи не може, јер божанствепи дар да одраслима хлеба а деци млека даје, једино Њему као Богу и приличи. По вазнесењу своме са земље, преда Он своју науку апостолима с упутством, да иду по свету и уче људе слову божјем. Апостоли и иснунише заиовест свога Учитеља, али већ као људи, једнострано бавећи се само са одраслима, а неговање вере у деце оставише породици; што је ова и чинила и то не с' малим успехом, као што нам и сведочи победа над поганством и житија светих. За време првог доба Хришћанства мајчино крило беше бедем школства против незнабоштва и Јевреја. Но сасвим се променула обука вере установом, да се већ мала деца крсте, јер тим актом ступивши човек још из ране младости у заједницу цркве. изискивало се од њега и мпого ранија па и темелшија обука. Поред породице прихвате обучавање поједини вероучитељи. Но ови у току времена парализоваху цркву (веру) у себе, а на штету прве, и помеше свој позив, јер место да постадоше путовође душа, они хтедоше господарити над њима. Као свака неприродиост тако и ова изазва реакцију што се назва реФормацијом, и начин обуке вере промепе се са реФорматорима. Али ови падоше у други парадокс повративши истина нрвобитну цел обуке, али не погодише метод, не довађаху у хармонију природу ученика са учебником. 2 Осећајући празнину методичне нам књижевности гдеде веронауке а признавајући своју сдабу млађану снагу за сходно оригинално дело, мишљах празнину бар коликотолико добрим контеплатизмом попунити чинећи изводе у срп. правосл. духу из сличних дела чувених страних иедагога као: 1>г. Кзз, Ке^есжу, Коивзеаи, Кећг итд.

Много рационалнију обуку видимо касније код пиетиста (на страпи реФорматора), аособито: Брепег, Ггапске и Кашђасћ ири обуци вере довађаху у хармонију учитеља, ученика, метод и градиво. Од вероучитеља изискиваху: дар говора, вежбање, детињу наивност, стрпљење, правичност и побожност. Изискиваху даље, да се вероучитељ већ иапред спреми, али питање нека не научи на изуст; нека се нридржава катихизиса, али миого нека не говори, већ питање из питања иека изводи, а тек по потреби тумачи. Прво да стави питање па онда да прозива; одговоре кад-год нека и поиавља; „јест", „није" само од мале деце нека прима. од средњих веће одговоре —, а од старијих ипдивидуално размишљање нека изискује. У опште, прво на меморију, затим на разум и на последку на вољу нека утиче са својом обуком. Пиетисте беху први, који испитујући ирироду дечју увидеше, да их (децу) природи им сходним градивом, са библијским повестима, ваља и увести у заједницу Хришћапства. У исто доба појавише се и порт-роалци са својим обновљеним методом гледе науке вере. Примедбе проФесора Петра Николе: „Морал је знање које се не може рано обучавати, јер човек у раиом добу није у стању себе позиати." „Ваља за тим ићи, да деца познају сву моралност а без да знају шта је морал." „Један сат говорити о моралном предмету није тешко; али сваки чин, свагда са моралпошћу довађати у свезу, а без да ученици то примете и на то огуглају : то је што мпого вештине изискива а сучим се њих врло мало похвалити могу". Све то, ето, показује велико психолошко знање и ретко бистро схватање у ономе добу. При обуци науке вере полагаху велики значај на чистоту иородичног живота и у опште потпуно разумедоше све Факторе за ваљано религиозно васпитање. За овим добом сљеди ХУШ. век; доба натурализма, када сваку доктрину па необјективпи суд природних студија ношаху и тек је онда за такову признаваху, ако је номенути суд издржала. Овоме придође и покварепо, лицемерио друштвено стање.