Српски сион

Б р . 46

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 757.

те уроди плодом горим од незнабоштва, јер иочеше делити веру од цркве и нредставника јој. Прву још иризнаваху у неколико, али против ове друге и науке јој развише бој. Овај правац мање више обузе маха по свој Европи, а у највећој крајности изби Француском револуцијом. На срећу човечанства ступи на позорницу људства Кошзеаи, који са неуморним одушевљењем брањаше и доказиваше тадањем „мрачном слободоумљу" права чувства срца. Премда је и он сам рационалиста и слободоумњак, инак „не може да замисли како би просто пасивна материја, жива, сензитивна бића створила." Он признаје у човеку од материје разликујућу богодану искру, позитивност душе. Признаје слободу моралности и принцип овога: савест. „Савест нам је — вели — божја реч у грудма и ово нам је директни доказ за истинитост верског и моралног убеђења нам." Ваљаног свештеника слугом доброте назива Услед убеђења, да дете Бога као духа не може схватити, обуку вере иајкасније почиње; али јаче уважава религијозно васпитање. Хрисга искреио љуби и нерује у узвишеност науке евангелија. При обуци вере, више примером хоће да дјејствује. Борац је права разума, због тога и касније почиње иаставу вере, кад већ дете до известног степена умпог развитка дође. „Прве обуке вере — вели из природе ваља узимати и тек с овог се може прећи иа стари и нови завет." У почетку пека се, без разлике на конФесију, у највећој простоти учи; а доктрипе вероисповеди оставимо за одраслије доба. „Главно је побуђивап.е племепитих осећаја и упућивање моралу." Библијске иовести ие сме да даде без разлике деци, већ само њима сходие, а место избачених пружа им лепе поучне и моралие ине ириче. Коиззеаи своје назоре тек само као И Деје даде човечанству, које после Филантропи, ирилагодивши их ирема својим назорима, у практичиост приведоше. Тако видимо Вазес1о\у-а где по његовим стопама ходи. Он прича деци библијске повести сходно гаткама, али се ипак труди да их убеди о истинитости им. Ваеес1о\у и једномишљеници му, као 8а1гтапп иКосћо^, боре

се против шаблонског, неразумлшвог учења и кажњења због науке вере. „Место вечитог јадиковања о грешности душе иам — веле — много би боље чинили да упознајемо децу са узвишеним поретком света а упозоравамо на свемоћну руку тога уређења." Са божјих створова апстрактно да се узвисујемо Богу; зато нрво са иростим и лаким причама да почнемо обуку, затим да пређемо на библијске повести и тек на послетку на строго узевши катихизис. „Главно је, да дете појми шта чини; не силимо га молити се Богу и ићи у цркву, већ нек онда чини то, кад за то душевну потребу осећа" ; међутим примером својим развијајмо у њему ту потребу. Од вероучитеља двоје изискиваху: мисионарску оданост и добар метод. Прво зато, што одушевљавајући се за свој посао може своју дужност добро вршити, дочим ће без одушевљења остати тек надиичари. Најбољи метод сматраху катихетични; а за наставу вел.аху, ваља да је религиозним осећањем прожмана, те тако „из српа па срце да иде". Поред поменутих реФорматора морала друштвеног, ипак се иалажаху,_ на и сада у Х1Х-том веку палазе, присталице верског слободоумља, те хригаћански живот до ивице пропасти доведоше тако, да вероучител> тибинске универзе 81гаиз слободно изриче: „Ја обуку вере ие иалазим за потребну; јер веру кроји сваки себи, а морал опредељује казнени кодекс." Од овога само једап корак беше до данапгњег социјализма и нихилизма. Но ипак — одстраиивиш ове екстремисте — дапашње доба не може се небиготичношћу пападати, јер силни нримери хришћанске .љубави противно сведоче, особито код иас Срба. Слободоумље вере, које се код нас налази, није рђавог карактера као оно у НемаДа и других, 1 јер се не одиоси на правила и истипе хришћанске науке, већ па слободу срца и воље; по томе нам се поменуто слободоумље тако исто не може у грех уписати, као што се не може у заслугу убрајати незнабожачкој митологији, гато се међу незиабогацима на1 По свој прилици зато, што немамо толико и таких ФилозоФа.