Српски сион

В р. 4«

ђоше мислиоци, који се узвисише до једиога, правог Бога. За саму пак веру не бојмо се да ће је иотоњи пападаји поколебати и оборити, јер: „Суштииа вере је чувство самоосећања којим се инстиктивно Свевигањем подчињени, а уједно и с њим у заједници осећамо." 2 Вера у тој својој суштини свагда ће остати и у томе је ништа никад поколебати неће моћи. Бацимо ли ноглед на педагогаку страну обуке вере XIX. века, морамо нризнати, да је у томе много учињено. Једипа мана овога века јесте, гато хтеде толерантан бити према свима конФесијама, те постави мутуалистичне гаколе, у којима обучавају изводе хригаћанске науке стварајући тиме оигатег човека, заборављајући, да оигати човек (комуне) тако исто не може постојати, као гато и ине оигате представе конкретности не иодпадају. Од специјалиста овога дооа главнији су: велики педагог БМег\уед који вељагае, свакн човек у развитку своме ваља сходап пут да учини, ког и човечанство пређе; по томе пастава ваља да је исторична, јер изучавањем чове«анске историје човек сам себе, а изучавап,ем иовести вере, религиозну самосвест развија. По томе религиозно васнптање није нигата друго, до историчио, и тако „новест у настави вере и иигат друго." „Вера а не теологија; морална учења а пе догматична правила " Мњења је дакле тога, да повест ваља наивном озбиљногаћу иричати, (нример је сам Христос) очигледном је представити, верском садржииом конкретним је начинити, да би је деци нротумачити —, и она (деца) схватити могла. Повест истина не нружа животу иикакав систем, али га у животу побуђује; размигаљати и осећати учи, рађа вигаа чуства и открива нам непрестано развиће човечанства." Но откуд да узмемо повест за гаколу; да ли из старог или новог завета ? — Из оба али само оних, које су психички истините, и које на срце, разум и вол>у утичу; а предавати их ваља тако, да нас слугааоци разумеју, дотично да осећају гато им се предаје и о том да размишљају. 2 81е1егшасћег.

Стварајмо деци у причама прикривене религиозне и моралие представе и појмове, а ирименимо исте иа живот дечји. Пресадимо им у срце мисли, које су заслужне да их запамте, али са пажњом да их пе оптеретимо, јер оитерећење памтења зароби дугаевност, угугаи индивидуалитет У опгате, при учењу ггазимо, да : „расветљењем разума не угасимо топлоту срца!" Други ваљан методичар овога века, по чијем основу и данашња обука вере иде, јесте К. Кећг. Оп вели да су библијске повести основа религији, јер облик историчног учења иајбоље одговара природи дечијој. Није зато да се дете чим у школу ступи повестима учи, него да се прво за ове нредспрема чипи: гато ваља да се састоји из кратких религиозних, по садржини прастих причица. После но године — вели — могу доћи библијске повести, но при избору ових будимо обазриви. Нека нису ван- нозпања дечјих. Најбоље су примамљиве дечије и породичне приче. Бар прве године унознајмо их само е онима, у којима је садржина проста али нупа морала, јер на децу само такове утичу. Тако прича о Авелу и Каииу, као и разнеће Хрпстово није за почетнике. За само приповедање повести, вели, да се вероучитељ придржава библијских речи, но несхватљиво да изос/гави; тегако пека замене са лакгаим, а нека се чува смутљивих Фраза и реченица У току учења пека пази вероучитељ на исихологаку везу појединих нрича, како би деци постепено по казао царство божје па земл.и; верске појмове такође нека из повести извађа. Кећг на следећи начии побија противпике учења старозаветних новести: „Услов за напредак сваке генерације јесте акцентирање иређагањег изума. Такав моћни услов јесу библијске повести, јер су Јевреји класични народ вере. Ако је вера — конкретно узевши — заиста уиутарња и необорима веза, која нас и свако биће са Богом везује, онда је — субјективно узевпш — ова веза свест ноједипих бића и онда се не може опорећи, да код Јевреја, у опо доба, иије био најчистији појам о Богу. Грци развигае уметност. Римљани ирава, а Јевреји нојам о Богу. Хоћемо ли ма коју