Српски сион

Број 46.

„СРПКИ

ССИОН."

Стр. 759.

вештину или науку да испечемо, морамо је из основе ночети, Уметник млади и данас иде изучавати старине грчке; млади правници ирво уче историју римеког права; па и ми зато унознајемо децу прво са повешћу Јевреја, јер нам ту вера у конкретном облику, у живом примеру стоји." Библијске повести у иајлепшој боји представљају нам благодетпи постилат милости и милоте, а грозне посљедице греха и варварства. Оне нам и норед своје детињске наивности најприродније показују верске аксиоме, те за то баш и јесу сходне деци „У њима историја и наука, паука и живот, вера и морал у тако блиској вези стоје као пигде." Сваки им се део тако разговетпо па Бога одиоси, а за свакогје тако просто разумљиво паписано, да у њима сваки своју душевпу слику налази. „Па иајпосле, библијске повести не само ради моралне им вредпости или ради развијепог у њима појма о Богу, већ и због очигледног облика им, најцелисходиије су за основну обуке вере."* (Наставиће се.) * Ргах«18 (1ег Уо1к8бсћи1е и 1)ег сћп^Шсће КеН^Јопзип1епсћ{; 1*11 (1ег Уо1к8&сћи1е v. Кећг; од којих дела гледе обуке вере до данас бољих у светској књижевности нема-

Бог и друштво. Бесједа Оца Августина -од Монте§елтра. С талијанског прсвео Јован Узелац. Господо! Говори се, да се савременим друштвом ие може више управљати, да се иојам авторитета презире, да употреба јавне власти, осим што одржава решпект и послушносг, пзазива само завист и мржњу. Уздише се над онадањем нашег морала, због дрскости страсти, због силног и непрестаног подизања духа непокорности. Па како, да се избјегну носл>едице обожавања човјекова Ја, посљедице практичног атеизма, који је основ толиким доктринама, и посљедице иеодвисности морала? Кад се неће више уирава божја, како да се нодамо унравн људској ? Кад се ради о друштвепом уређењу без Бога, ослањајућ се само на разум; кад се јавио учи, да нрви и последњи узроци нијесу ништа друго него пуке и једноставне ап~

стракције; кад се народу говори, да се Бог не брине о нама; кад се тврди, да човјек треба да буде сам господарем судбипе своје; кад се теоријама овим придружују призори бунења, триумФ интрига, презирање силе, бестидпост неуспјеха; кад је већ дотле дошло, — како, да пе оскудева ослонац .јавној свијести? гдје да нађемо нодлогу за ред, постојаност, снокојство, мир ? Казао је РгисШотт: Оним даном, кад су оци паши прогласили своја ирава, поништен је авторитет иа. небу и па земљи; бар је постао немогућим. Те посље неколико редака строги логичар додаје: „Минархија или Цезаризам"; и ова дилема, господо, била би неизбјежна, била би Фатална, кад Бог ие би требао више водити рачуна о свијести људској, кад људи пе би водили другог рачуна него о властитим правима, кад се над права та не би поставило право Божје. Права људска без нрава Божијих ! Шта су та ирава? Шта могу бити? Шта су била за прошлост? Крвава стугшца, то добро знате; и кад би вам морао приповиједати историју, морали би се згражати. Они поштоватељи права сиромашног народа постали су најгрознији тирани; кажу да су усаврпгали знаност, ал њихова знаност је лаж. Не скривали се у ријечима њиховим пука нроФанација ? Па пошто су оборили хиљаде жртава за живота, варају још и посље смрти. Права људска без Божијих права, јесу снови, тлапње. Заиста, јер докле би дотјерала та права, каква би била њихова морална снага и њихова санкција? Како би се остварила? Шта кажем?! . . како би их разумјели? Како да мислимо о равнотежи сила без општег тежишта ? Како ћете се користити топлотом, кад потрнете огњингге, од ког топлота долази? Хоћете на земљи свјетлост, топлоту, хоћете плодност биљака, живот бића, на ипак да пе говорите о сунцу? Не говорте дакле о одстранењу Бога, а да буде ред у друштву. Бог је извор бића, и не само узрок живота, већ извор, центар. Он је извор сваког реда, сваког мира, постојаности и