Српски сион

О јр . 760.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 46.

слободе: Он је хармонија физичког поретка. Он је дао свима тјелесима г законе, а пајмање човјек може бити изван њих; хтјети отступити од закона ових, значило би створити правило по ком не може поредак настати. Дакле господо, пишта пије корисније, ништа нужније, тгашта није друштвеније, него проучавати нрава Божја, јер ноштовање Божијих права, прибавља поштовање правима човјека н друштва. Господо! Какав је положај човјеков, иосред овога свијета, чије дивне хармоније доказују узвишеног умјетника? Човјек ту влада, као господар, као цар; по је ли он у истиии аисолутни цај) и господар? Све што је под његовим ногама дугује му послушност; све што је на земљи овој, одређено је, да њему служи; па зар поврх главе своје не има он ништа узвишенијег? Знаност нам показује, да стварање непрестано напредује од минерала к вегеталима, од вегетала, животињству, од животињства човјеку. И ово непрестано корачање доказује. да човјек није посљедња ријеч стварања, да мора ићи још даље још много даље; ићи до Бога. Ето зашто знанствено невјерство негира Бога као Створитеља; јер кад би га нризнало за Створитеља, морало би га признати и за законодавца. Доста је носматрати човјека, па да разумијемо, да је Бог апсолутни Госнодар, а човјек биједно створење, које овиси о њему. Доста је бацити само један поглед иа наш положај, на паша дјела, наш живот, па да се увјеримо о ништавости својој. Бацимо иајприје један поглед па нашу ирироду. Ми се нијесмо питали хоћемо ли се родити, као што је казао ираведни Јов: „Зашто си ме позвао из утробе матере моје?' 1 Ми се не питамо, хоћемо ли живити; наш живот не зависи од нас, и макар гата може га уништити. Не питамо се хоћемо ли умријети, ми немамо право знати дана, сата, момента наше смрти; иаша слобода водн до самоубиства; мјесто да нас уздигпе из таме, која нас обавија, баца нас у бездан безбројно горих зала. Између наше колијевке и гроба нашег, на који смо бачени да плачемо, има нека

земља, која очигледно припада неком другом, који је био прије нас и који ће бити и кад нас не буде вигае, и на којој ће други пребивати посље нас; нека земља, која нас носи кроз простор, као дјецу, коју мати љуља на својим грудима. 0 господо, доћи кад смо позвани, остати док нам се нушти, пребивати плачућ на овој земљи, отићи кад се Богу свиди, без да знамо сат ил час; ето таква је на земљи судбина паша. А зашто то? Зато, што смо створења у власти Створитеља. А какав је иоложај иаш? Непрестана одвисност. Зависимо од материје која нас уздржава, буии обара; зависимо од биља, које од земље чини нагау ранитељицу, од животиња. од којих се неке, са радњама њиховима натјечу са напгам дјелима, од којих неке дају пам млијеко и месо; зависимо од бјеса водова од жестине елемената, од промаје вјетра; ма и најмањи иеред може да нас убије. Па и од оног гаса, који обавија земљу, ми зависимо, јер са саставом својим нружа извор животу нашему. Па кад би тај гас сасвим упило море, земља би остала опустошена; не би више било ни биља ни цвијећа, ни шума ии животиња, а људи би лутајући, један за другим угинули од глади, као жртве од бродолома, као каравана залутала у нустињи; и ирије једне неђеље, наша би сиромашна планета, промјењена, обезнарођена, лутајућ око сунца, показивала у свој тајиој гаутњи само црне црте неке, насликане овђе онђе од пролаза облака. Положај човјека на овој земљи јест дакле иепрестана одвисност; и иза свију ових бића и свију елемената од којих зависимо, увијек се показује чврста и моћна рука Божија. Па зар и у дјелима нашим? У свему што радимо има нешто несавршепог; наша никад није доста дуга рука да досегие; и што вигае напредују знаности н умјетности, све се већма осјећа тај недосгатак. „Човјек увијек пада, а Бог га увијек подиже", рекао је један учени нисац. Човјек може припремити земљигате, може га посијати, може засадити и полиј јевати дрвеће, ал не може са талентом