Српски сион

С тр . 762.

„СРПСКИ

СИОН."

В р . 46

Иначе кад створеп>е, пе би морало зависити од ког је створено, онда глас пе би зависио од нјевача, нити пламен од огњишта, То бп онда био момепат, у ком би створење имало у себи право бића свога: али постојати иа тај начин, својствено је само Бескоиачном, и створење ностало би Богом. На то нам је одговорити, да створења имају у себи нринцин одржања, ког су добили од Бога. Јер ако човјек зависи од сила природних, то ове силе имају у себв пешто створена или нестворепа. Ако имају штогод створена, онда оно што се је рекло о нужности бића за своје уздржање моЈ >ало би се нриписати овим силама, које требају Бога у свим моментима њивова бића, како за нрви, тако за други, трећи моменат, и т. д. Ако на против имаду иешто не створена, онда оне зависе од Бога, као што је рекао иророк: „десница божја створила је кријепост". . . Бог кад је уредио њихове релативне границе, њихове друге узроке, није могао казати. „Дјело моје је свршено, ја одлазим." Онда би других узрока, поставши пуким анстракцијама, нестало и све би пропало. Дијете, које говори матери: „Бог даје, да расте цвијеће и нлод." говорећ метафизички не вара се. Од Бога само и по њему опи постоје. Заиста он говори: Ја сам Онај који све стварам, који владам, равнам и настављам дјело стварања. Јест, Бог равна спјетилима небеским, Бог произвађа но божаиском расположеп>у своме све ствари, по броју и мјери. Да, Бог Формира цвијеће, даје живот свима сјеменима, даје да тече крв кроз све жиле. И на све те ствари ударио је Он неизбрисан печат свој. Погледајмо иечат тај, чујмо његов глас. којн пјева о ЈВБему; све ствари нјевају Ножију славу: Нсбо и земља ириповиједају Божију славу. Свемир је непрестапа нојезија, иепрестапа химна, пепрестапа пјесма, а Бог је велики управитељ те појезије, те химне. те нјесме. Бог је велики музичар. и под н.еговом руком (нек ми се дозволи та метаФора) ништица ностаје неким органом, нианоФортом, а свако је створење као нека

нота, која траје, док Бог на жици држи нрст свој; дигие ли Бог ирст свој, то титраји ишчезавају, пота пргстаје, живот створења нестаје као дах. Тако смо и ми само ноте, предигра, произведеиа титрајима неизмјерног иианоФорта тог, под додиром ирста Бога свемогућег. Све што је створеио Бог одржава. Бог нам даје количину радња. Он нам даје руку своју и ми живимо; устегне ли Он руку своју наш се живот гаси. (Свршиће се.) Извештај петроградске комиеије ев. Синоду. (У иогледу учеља Старокатолика.) ,.Утрехтска изјава", која је од веома велике важности за Старокатолике, не додирује сва догматска питања. Две последњ.е тачке, седма и осма, исказују наду. да ће напори богослова — да се дође до сагласности у погледу разлика међу црквама,— који се не јављају у такој полемици, која, грешећи иротив истине и љубави, само вређа и раздражује противнике, него у правичном расуђивању о битним разлнкама, сагласном с духом љубави хршнћанске, — бити једном овенчани усиехом, и да је верно чување учења Христовог, кад се уклоне све заблуде и злоупотребе, које су се с њиме измешале са човечје кривице, најбоља залога усиеха у борби са савременим неверјем и релг.гијозном равнодушношћу. Комисија је само могла пристати уз те лепе наде. Исто тако није било спора ни око нрве тачке „Изјаве", да сцл<0(1 иМцие, гјиоЛ ветрег, ^иод, сп) оттбт сгвсШит ез(, ћос г&1 ^еге ргорпвдие еаИгоИсит, и с тим начелом сагласног уверавања Старокатолика, да се они „чврсто" држе „вере старе цркве, како је она исказана у васељенским символииа и у од свих признатим догматичким одредбама васељенских сабора нераздељене цркве прве хиљаде година". Да под тим „васел.енским саборима" Старокатолици разумеју баш седам васе.Ђенских сабора, види се из швајцарског катихизиса и из њихове изјаве о томе у Луцерну. За две друге (4. и 5.) тачке, у којима Старокатолици исказују свој протест против познатих римских була и днсциплинарних од-