Српски сион

Бр. 47.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 779

да се поштује слобода... да се могу у миру иаслађивати њиховом бесмисленом срећом. И ја иитам : има ли у свему томе што озбиљна?! Сиромашии народ, ова маса, која уздише, која се мучи, која се зиоји, која живи у најскрајњој оскудиди, зар ће се свладати учељем људске Физиономије? Зар ће се народ одатн оној ништици, коју је он поставио као неку Фаталну границу, као једипу наду спокојства и утјехе? Тешко ! тешко ! држави, ма каква била Форма владавине њене, ако за ноштовање њезиних нрава и права поједипих грађаеа, нема друго средство осим стража јавне сигурности и пушака. Тешко! тешко обитељи и оцу, ако у крилу обитељи те не влада страх и ноштовање Божје. Кад се више не поштују права Божја, на што наилазимо ? Наилазимо деснотизам, наилазимо ропство. Луи Бланк у „С1опа (М В1ес1 Апгп" има ријечи, које су завриједиле, да се иа све зидове напишу: „Оно што се одузимље власти Божјој придаје се власти џелатовој." Еад код иарода пеког нема више Божје унраве, ту је влада само слијепе и бруталне силе. Разумијете ли ? Разумијете ли ви, који љубите сиромашни народ, ви који хоћете, да спасете права и слободу парода? Ставите та права под заштиту права Божјих, то нек буде ваша одбрана. Само тако моћи ћете успјети; иначе не ћете израдити ништа, већ ону грозну ствар, да ће вас свак мрзити, згражати се од вас . . . имаћете тиранију!!! У Зрмањи 28. јануара 1895. Извештај петроградске комиеије ев. Синоду. (У погледу учења Старокатолика.) (Свршетак) Познанство с „Катихизисвма" и „Руководством" открило је Комисији једаи педостатак у нрограмима њихове наставе. С гледишта самих Старокатолика на свој иоложај, као православних Хришћана западних, та особина њихових програма јесте нрава несистематич-

ност. Стари занадни Хришћани су своје католичанство исказивали у том, што су верске одредбе васељенских сабора одмах уносили у састав својих зборника, као оиће достојање читаве католичанске цркве. Тако је 1отп8 Ме1 краља Рекареда, прочитан у његово име на толедском III. сабору 589. г.. садржао не само његово изложење вере с набрајањем нрва четир васељенска сабора и кратком сликом њиховог рада, него и текст символа никејског и цариградског и битни део верских одредаба халкидонског сабора. Међутим старокатолнчки уџбеници не дају никаквог знања о раду васељенских сабора и битне црте саборских верских одредаба о лицу Богочовека не излажу довољно јасно. Чак „Руководство" говори о Христу само, да је Он „ истинити Бог и истинити човек", — а ироиушта тако важне догматичне нодробности, као „две природе 1 ', ..једна ииостас", „;едно лице", „две воље и две енергије", „Богородица". Стога не изгледа немогуће, да ће тачни богословски језик старе католичке христологије новим покољењима образованих Старокатолика световњака постати неиознат, и они ће једва моћи тачно разликовати православне источне Хришћане од оних источних, који не ирипадају „пуноћи" (то тсХт^рмра) Христове католичке цркве. Стога Комисија држи, да је неопходно захтевати, а) да одлучно све старокатоличке опћине уклоне рег ЕПкхцхе из символа вере и из катихизиса, ако само има опћина, које до овог времена то још нису учиниле, и б) да се Старокатолици лате одлучних мера, да седам васељенских сабора буду код њих нризнавани не само по имену; да се у руководствима ка изучавању католичке вере у вишим школама учење нераздељене цркве иеријода васељенских сабора излаже с његовим карактеристичним подробностима, тако да би и образованим Старокатолицима световњацима била доста јасна разлика Правоскавне Источне Католичке Цркве од неправославних источних цркава, које су од ње отпале и немају заједнице с њом: несгоријанске, коптске, абисинске, јаковитске, јерменске, маронитске. Од питања каноничких најважније у садашње време и у иитању о заједници Старокатолика с Православном Црквом битно сасгоји