Српски сион

В р Ј51.

„СРПСК И СИОН. "

није нашао за вредно иоучити епархијску власт темишварску са законом у руци, него само на памет, какова су њезина права при постављању администратора парохија и како прн томе треба да посгупа, а, то није нашао за вредпо с тога, што није у стању навестп за своју тврдњу, да треба питати дотичну црквену општину за при волу њезину при иостављању администратора нарохије, ниједне законске установе; то ћемо му ми пружити доказ законски за одрешене руке епархијских власти у таким приликама у установи, садржаној у §. 54. II нрев. краљ. рескрипта од 10. августа 1868., у којој изрично стоји, да се надлежна епархијска власт има старати за то да душепоиечитељство не трни уштрба док се парох у једном месту не избере. Ту нема ни сномена о каковом ограничењу епархијске власти при постављању администратора парохије, да;;ле ни о томе. да треба искати приволу дотичне општине црквене у томе правцу, ко да јој се за администратора парохије иостави. Писац у питању стојећег чланка претпоставља иотребу приволе дотичне црквене онштине, а ми велимо, да те ириволе не треба, али добро је, и предзнак је наиредног и спасоносног рада дотичиог свештепог лица, које се за администратора парохије иоставља, ако се жеља и воља дотичпе црквене општине нађе заједно с одредбом претпостављене власти, учињеном у томе иогледу у интересу службе. То се је случајно десило п у овоме случају, што се тпче постављања Јоваиа Новаковића за администратора нарохије у Араду. Писац упитног чланка пориче ову околност, из разлога, што у арадској црквеној оиштини нема у овај нар редовно бираног црквено - оиштинског застуиства, иа нризнајући, да је привремени у своје време епархијском влашћу именовани управни одбор, који у сиоменутој црквеиој општини постоји, Јована Новаковића за свога администратора желио, пориче да би у упитном захтевању тога одбора била изра 4 жепа жеља и воља црквене онштине арадске, да јој Јован Новаковић за адмииистратора дође, јер такови одбор није као законито заетуиетво дотичне црквене општине! Али слободни смо запитати госиодина нисца, шта он разумева под законитим заступством једне општине? По нашем мишљењу је то свако оно заступство општинско, коме није извор власти и овлапгћење на рад у општини дотичној груба сила, обмана

и превара, већ пуномоћ добцвена за таково деловање од за то надлежног Фактора. Па да видимо ко је тај чинилац у нашој звтономној уирави, који даје право на управу с црквсноопштинским пословима, односно на који се начин и којим . се путем долази до заступништва у нашим автономним црквеним општинама? Овладао је по нашем мишљењу тај криви назор код иас, да је само оно црквено општинско застунство законито, које ј - е на начнн у односнпм законским установама прописани, пзбором п потврдом односно узимањем на знање надлежне епархијске власти до тога мандата дошло. То би иишљење било онравдано само у оном случају, кад закон не би иознавао и допуштао и могућност суспензије, односно свргнућа са звања, дотичног бираног заступства. Установа § 33 II. иревишњег кр. отниса од 10. августа 1868. говори изрично и јасно о несумњивом овлаштењу надлежне епархијске власти, да ио нретходном проведењу иотребне истраге може, према резултату те истраге, црквеиу скуиштину као редовно заступство црквено-оиштинско распустити и избор нових скупштинара наредми. Поред таког јасног законског одређења настаје питање, ко ће унрављати црквено-оиштинским пословима дотичне општине у времену између раснуста кривом иронађене скупштине и између организације и конституисања нове црквено-општинске управе у дотичној оиштини; јер и у томе међу-времену не смеју послови дотичне црквене оиштине стајати, а то међу-време може нрема нриликама да траје и врло дуго, као што ј'е то сад случај и код црквене онштине арадске? Јасно је, да мора неки управни орган постојати у дотичној црквеној општини и у томе међувремену. Но од куда такови орган? Ко да га ностави? Избор застуиства иотребиог тек се има одредити и провести, а до ироведења тога избора немају одпосни бирачи у ничем да суделују. У природи саме ствари лежи, да мора надзорна епархијска власт да се ностара за орган, који је потребан за руковођење управних иослова у дотичној црквеној оиштини до састава редовног застунства дотичнс црквене општине, п да именује у ту сврху потребно управно тело. Ово именовање бива дакле но природи саме ствари и на основу споменутв законске установе (П. §. 33. прев. кр. отниса од 10. августа 1868,), која овлашћује еиархијску власт, да редовпо заступство дотичие црквене општине распусти, и