Српски сион

Стр 846

„СРПСКИ СИОН"

Вр. 51.

ставља јој 1ас1^е већ тиме у дужноет да се побрине за то, да управни послови у дотичној општини не застану и уштрба не трпе. Шта следи дакле из до сада реченога? Да ли то, да су привремени управни одбори незаконита тела у дотичним црквеним општинама? Према изложеноме може до оваког заиључка довести само или слаба логика или пакосно, злобно и хотимично угунгавање будне у човеку логике, да се само може неко окривити са незаконитости и неваљаности неког чина. Из реџенога јасно излази то, да су п привремени унравни одбори у дотичним црквеним општпнама без сваке сумње законита управна тела, јер им је подлога за љихов опстанак у закону дана и садржана, али нису то редовпа застуиничка тела дотпчних општина, већ су то изванредна али свакако законита, јер у закону утемељена и самом ириродом ствари дозвољена, али само изванредним приликама у некој извесној општини изазвана заступства. Дакле не мањка тим телима обележје законитости. како се то некој госноди свиди да увек наглашују и истичу, да ли у незнању или п против свога знања и увереља, незнамо, већ су и то законита заступничка тела, али нпсу само редовна, дакле изванредноет је тип и обележје тих законитих тела. А рећи, да нешто што је иначе у закону основано, није законито, за то само што је изванредно и што не бива обично, значило би исто толико, као кад би се рекло, да је болест неприродно стање човеково, за то што је она ванредно стање, јер здраво стање је обично и редовно стање човеково. А ово тек никоме паметноме неће насти на памет да тврди, кад знаде свезу и одношај болесног стања нрема организму човековом, у коме како здраво тако и болесно стање свога основа и разлога налази. Дакле ванредност, никако пак незаконитост је обележје привремених управних тела у црквеннм онштинама. Друго је питање, да ли су та тела увек ирави израз воље дотичних општинара. Но о овоме држимо, да не би требало у оиште говорити, јер сви ми знамо како се данас ствара вол а народиа, кад дође дотле, да се иста треба Формално да мапиФестује. Да не рномињемо и не повлачимо овде прилике, које леже ван автономне наше с®ере, могли би нам о тој правој вољи народној издати најпоузданије сведоџбе и дати најкласичиијег доказа повереници наших енархијских власти, који излазе да присуствују код избора иароха у дотичним цркве-

ним ошнтипама, који би могли посведочити не у једном случају еамо то, да је воља народна израза свога одиста нашла, али како се је дошло до изјаве њезине, какови су унливи на њезин изражај утицали и колико је управо индивидуа при томе своје воље имало, о томе би нас молили да ћутимо и не говоримо, јер у ствари свуда се само мали број вол>а слободно изјављује, а остале све изјављују се иод утецајем разноврсних околности, тако, да само Формално изјаву воље народне нризнати морамо по оној правничкој: „ев 81 соае(л!8 уо1ш1, 1ашеп уо1ш(;", дочим у ствари о њој говора не може бити. Кад с овом ствари стоји тако у опште, то није боље с њом ни при пзбору црквено ошитинских иредставииштва, тако да воља народна стоји вазда у иитању. Но с друге стране је могуће и обратно да се деси, да паиме једно именовапо црквено-општинско заступство буде прави израз воље народне, изузев наравно вољу оних лица, која су с управе црквено-општинских послова сишла, јер су с ње скинута. А ово је могуће особито у оном случају, ако је именована уирава састављена из људи разборитих, савесних и поштених, којима оншта ствар дотичне општине на срцу лежи, тако да та уирава својим иоштеним радом накиадно поверење оиштинара добије, у ком је случају она прави, а не само Формални, иредставник воље иародне. Према овоме нека се суди, колико је онравдано тврдити, да у привременим управним органима црквених оиштина не може бити изражена воља народа дотичних црквених онштииа, и да ирема томе ни у нредлежећем снецијалном случају воље народне не може бити само зато, што црквено-оиштинским пословима управља именовани управни одбор. Исто тако је друго питање и то, зашто данас у Араду таково ванредно стање у унрави тамошњих црквено општинских послова постоји, као и то, за што иостоји провизорија у погледу протопрезвитерско парохијског места тамо. Даје писац односног чланка, што је изишао у бр. 48. вел. кикиндске „Садашњости" из мало иоузданијег извора инФормацију своју у овој ствари црпео — кад но односној његовој тврдњи већ има обичај да се добро о свакој ствари инФормише — не би онда био могао наиисати у томе чланку, да је но његовом мишљењу требало те провизорије у Араду одавно укинути, али епархијска вдаст место да учини краја ностојећим