Српски сион

С ТР . 856.

„СРПСКИ

СИОН."

Б Р . 52

иметком црквене општине као и с иметком заклада, које под руковањем тамошње дрквеноопштинске управе стоје. Извиђења у томе ногледу обавл.ена имала су за крајњи резултат то, да је сиоменуто заступство и код епархијске и код надлежне призивне митрополијске власти кривим проглашено и на распуст осуђено, тако да је у марту 1896 редовно заступство исте општине распуштено било, па је за обављање свих управних иослова ностављен привремени управ ни одбор, коме је између осталога стављено у задатак, да чини припреме иотребне и за обнову редовног црквено-општинског застунства тамошњег, што би одавко било и учињеио и нроведено, да се није распуштена скунштина, којој је толико стало до автономије општинске, послужила иротив односне решидбе призивне ми троиолијске власти утоком на високо кр. угарско министарство у Буданешти, од којега решење тога утока ни данас још стигло није. А да се до коначног решења. тога утока не може предузимати обнова застунства црквено-општинског, док постоји могућност успоставе старог црквеноонштинског заступства — иаиме у случају уништења односног решења другостеиене власти — јасно је за свакога кр здраво и објективно мисли. А док нема редовног заступства у црквеној општини, не може се ни стечај ради сталног попуњења протопресвитерско-иарохијског места у Араду расписивати, јер и ако се управа текућих иослова у једној црквеној онштини може поверити именованом унравном одбору, не може се поверити томе одбору и избор пароханротонресвитера из тога разлога, што специјални за овај избор постојећи ироииси искљућују могућност ва.Ђаног избора на други начин него ли је у тим установама нроиисан. Нека из овога види писац сиоменутог чланка у „Садашњости" као и иисац односног дониса „Србобранова", који исто тако тврди, да је иосле смрти Јеврићеве, која се збила крајем јуна 1896, требало било раснисати стечај ради сталног попуњења нротонресвитерско-парохијског места у Араду, да ли њихова тврдња има места и колико је иста оправдана. Али шта је стало таковим људима до умесности и оправданости онога што нишу, људима, који су у стању у три реда, који један за другим иду, таку бесмислицу нанисати и ииак живи остати, као што је то случај с дописником „Србобрановим" у споменутом напред допису, људима, који су кадри на тако

кратком малом нростору рећи најпре, да је носле смрти Јеврићеве, која се је збила крајем јуна 1896 , постављен био администратором нротопресвитерата {јер таково тумачење свеза речи собом доноси) јереј Стеван пл. Видак, а одмах у другом реду за тим, да тај Видак већ две године иснуњава то место на опће задовољство. Људи од таковог душевног калибра и такове духовне кратковидости усуђују се још да евакога критикују и намећу се за учитељс и саветнике осталом свету, као да је сав свет тако затучен, да није у стању ништа иросудити, а само „Србобранов" дописник да стоји на недостижној душевној висини. Јадна му висина та, кад није у стању опазити ни на простору од од три штампана реда тако у очи падајуће противусловље и бесмислицу; што доказује, колико му душевни ноглед и снага мишљења сиже у мало даљим стварима, које не леже тако рећи иред оком. Види се дакле колико је оправдано пребацивати епархијској власти темишварској, што није горе сноменуте нровизорије до сад укинула. А сад да видимо како стоји с оним пасусом и с оном тврдњом у питању стојећег чланка „Садашњости", у коме се тврди, да је јереј Стеван нл. Видак постављен администратором нарохије у Араду до „попуњења нротонресвитерско-иарохијског места у Араду", из чега би се као хтело закључити, да он не би могао бити макнут с тога места до иопуњења тога места избором од стране надлежних и нозваних на то Фактора као и потврдом од стране надлежне енархијске власти. На први мах изгледа ствар заиста тако, да би се наиме тај закључак из мало час истакнутих и наглашених речи извести могао. Но кад се амо дубље у ствар завири, види се одмах варљивост таког закључка у овој ствари. Истина је, да је дотично решење епархијске власти стилизовано тако, како је споменуто, али изводити из тих речи, искинутих из свезе с осталим садржајем тога решења и узетих самих но себи, без обзира на околности, у којима је односно решење донесено, доказ је барем брзоплетости и новрнЈног размишљања, ако не грешне накане, хтети навалице импутирати епархијској власти недоследност и непромишљеност у раду. Ваља ту нре свега имати пред очима ово, да се закључци у седницама евих наших автономних власти доносе већином на основу усменог ре®е-