Српски сион

Бр. 52.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 857

рисања дотичне ствари без писмене израде реФерата и предлога за одлуку, тако да се закључци ти касније израђују, па је велико питање, да ли је у предлежећем случају и донесен закључак онакав, како је исти стилизован, које питање постаје баш тим веће, што записиик односне седнице није оверовљен, и што је концепт односног регпења, који је руком тадашњег ре®ерента ппсан. на меетима допуњен руком тога иетог господина, који тврди, да је он „до попуњења протопресвитерско - парохијског места у Араду" администратором тамошње ттарохије постављен. Но узмимо да је енархијска власт одиста донела закључак у смислу горе истакнуте стилизације, онда ћемо прави смисао и значај пасуса в до попуњења протопресвитерско-иарохијског места" моћи схватити само у свези с околностима, у којима је у питању стојеће решење донесено. Таково решење може се одиста замислити у горе описаиим и изложеним околностима и у тадашњем одношају онда већ за проту и пароха изабраног и потврђеног Ђуре Јеврића према црквеној огпптини арадској и према епархијској власти темишварској. У децемрбу 1894. испоставило се је, да Ђура Јеврић неће да иде у Арад, док му општина не нађе стана према његовом достојаиству, или док му не установи станарине у оној своти преко износаод 300 ф. за коју би он у Араду могао више достојанству сходан и примеран стан наћи. Епархијска власт темишварска не лишава Ђуру Јеврића избором и потврдом стеченог му права на парохију и протопресвитерски положај у Араду, већ поставља до попуњења протопресвитерско парохијског места за администратора парохије у Араду јереја Стев. пл. Видака, дочим је администратор нро^ топресвитерата арадсцог био од г. 1893. јереј и иротонамесник Јован Новаковић системизованн парохијски помоћник у Вел. Кикинди. Кад Јеврић ни касније не дође у Арад, док се горњи услов не испуни, закључено би тек у ®ебруару 1895. расписати нов стечај на протонрезвитереко-парохијско место у Араду. Из овога следи јасно, да је јереј Ст. ил. Видак постављен за администратора иарохије у Араду у таковим околностима, где је било још наде. да ће Ђура Јеврић као изабрани и потврђени прота и парох арадски на место свога новог определења доћи, што доказује најбоље та околност, што исти Ђура Јеврић није Формално

био лишен ирава свога на упитно своје место ни онда, кад је Ст. пл. Видак био иостављен администратором нарохије арадске ни касније, кад је закључено било раснисати нов стечај на то место. А кад то стоји, онда је јасно, да је јереј Ст. пл. Видак био постављен администратором парохије у Араду само до попуњења тога места тада већ изабраним и потврђеним парохом и протом; за кога се је мислило, да ће питање станарине с оиштином арадском у ред довести и онда своје ново звање наступити. Будући се је Јеврић против решења, које се је односило на распис новог стечаја призвао на вишу митрополијску власт, отегао се је био његов долазак у Арад тако, да је најпосле његова смрт (у јуну 1896.) питање његова недоласка у Арад коначно решила. Тиме је дошла нарохија арадска опет у потнуно право располагања надлежне енархијске власти, јер- се је постављени администратор парохије могао ирема горњем стању ствари сматрати само замеником изабраног и потврђеног пароха Ђуре Јеврића. А замеништво не може трајати и после смрти онога, ко бива замењиван. Да ли нрема оваквом стању ствари може бити сметње иремештају на горњи начин у горе изложеним околностима постављеног администратора парохије, нека еада просуди писац и питању стојећег чланка у „Садашњости" ? Но апстрахујмо сасвим од околности. у којима је донесено решење, којим је Ст. пл. Видак постављен администратором парохије у Араду, па нросудимо то решење само ио себи без свезе с икаквим околностима. Каквог значења и смисла може имати без свезе с околиостима онај насус упитног решења „до попуњења протопрезвитерско-парохијског места?" Одговарамо, да би при посгављању неког лица свештеничкот за администратора једног службеног места такав апсолутни насус стајао у оиреци са службеним положајем и одношајем таквог лица ирема његовој претпостављеној власти и да би морао имати за последицу и саму некажњивост разноврсних неподобштина на страни дотичног лица и оставнине истог у дотичном службеном месту, ма како исто лице на дотичпом службеном месту немогућим постало. Таково определење једне решидбе стојало би у опреци и са иравом диспозиције, које енархијска власт над једним нривремено намештеним свештеним лицем у јавном интересу имаде; стајало би дакле