Српски сион

С тр . 858.

„СРПСКИ СИОН."

Г> р . 52

у протусловљу са захтевима реда и дисц,иплине. А сме ли се иједна надзорна власт одрећи Једног права, које јој у јавном интересу принада. Права, која црипадају једној власти као таквој, не могу се уврстити никада у категорију приватних права, којих се дотични овлаштеник и одрећи може и напустити их може, будући од тога никакав јавни интерес штете имати не може. Право, које једна власт у опћем интересу врши неодвојиво је. Према томе не може се једна епархијска власт одрећи свога права, К0 .Ј е ј°ј У јавном и онштем интересу припада, да свако свештено лице, макар оно било и стално намештено, но предходно проведеном за то прописаном поступку, ако је исто у једном службеном месту немогуће постало, с тога места уклони. А како би се онда тек смела та власт одрећи евога ирава, да нремести привремено намештено свештено лице; кад то службени интереси собом доносе. А докле сиже појам тих службених интереса, добро ће бити прећутати о.вде баш у интересу онога, кога се тај премештај тиче. Излази дакле, да се, обзиром на јавни ред и на дисциплину свештеничко-званичничку, свака одредба, која би садржавала у себи ограничење диспозицијоног права, што га једна власт у јавном интересу врши, мора. сматрати као да није ни учињена и као да и не постоји, као што то бива са разним ограничењима и условима код приватних нравних уговора и као што је то случај с разним одредбама последње воље, које стоје у онреци с јавним интересима. Према томе би се имало и у предлежећем случају узети, да у нитању стојећа одредба, кад би била учињена без свезе с околностима, у којима је цело ^ешење донесено, не постоји, јер је недозвољена п правно немогућа. И ово би наравно била слаба сведоџба за једну епархијеку власт, кад би у нитању стојећу одредбу аисолутно учипила била, јер би била тиме изјавила наклоност одрећи се једног у јавном интересу даног јој права. Али сумничења овога нестаје и ствар постаје јасна, кад се узму околности у обзир, у којима је у питању стојеће решење донесено, и онда има у питању стојећа одред5а и смисла и места тако, да о каковој непромишљеноети рада и о каковом напуштању једног јавног права не може бити говора. Али када се ова ствар и не би на овај начин схваћати имала, као што се тако схваћати мора,

ипак би писац односног чланка у г Садашњости" могао био изостати и с односном својом опаском, кад се узме у обзир, да се место протопрезвитера-пароха у Араду попуњава постављањем јереја и протонамесника Јована Новаковића, досадашњега администратора протоирезвитерата арадског и за админнстратора иарохије арадске, јер у дотичном решењу нема говора о сталном нопуњењу споменутог места, којим би условљено било остављање јереја Свев. пл. Видака на администрацији парохије арадске. А чим се у дотичном решењу не чини разлика у томе ногледу, мора се и иривремеио попуњење једног места сматрати попуњењем тога места. Тако дакле стоји ствар с могућношћу нремештаја јереја Стев. пл. Видака. Сада би требало да посмотримо и испитамо питање нотребе тога нремештаја, јер нисац односног чланка у „Садашњости" усудио се на намет тврдити, да тај премештај није био потребан, и да је он учињен само на захтев и жељу привременог управног одбора у црквеној опгатини арадској. Кад би дотични писац седео онде и на онаковом месту, на ком обично седи и треба да седи једна власт, наиме на месту. с кога се може имати и добити прегледа о ствари и тако доћи до закључка о потреби или о ненотреби нечега, онда би му доиустили, да и у овоме гштању изрече своје мишљење о потреби у питању стојећег премештаја. Али кад он сам то знаде, да се он креће на земљипггу, с кога му је преглед и увид у ствар немогућ, како се усуђује онда изрицати без икаквог доказа и образложења суд свој у овоме питању. Архива епархијска и срп. прав. верни црквене општине арадске можда би могли писцу уиитног чланка нружити доказа о нотреби тога премештаја, да је он имао воље за ствар се иотање распитати и савесније је проучити, јер можда би ииак онда дошао до уверења и осведочења о томе, да епархијска власт не чини своја расноложења без икакве потребе, само за то, што би хтела, да даде какових знакова живота свога, и напамет, као што напамет пише и поставља, тврдње писац у питању етојећег чланка, без обзира на то, како стоји ствар сама, о којој он хоће јавности и епархијској власти темишварској свој суд да наметне, као да никакви општи интереси у питању стојећи премештај захтевали нису, већ да је исти учињен из неких личних обзира Чудно! вата тврдња коју налазимо и код догшсника