Српски сион

Б р . 52.

„СРПСКИ СИОН."

Стр 859

Србобранова у већ горе споменутом допису његовом из Арада. Опетовање те тврдње доводи нас на мисао, да је и упитног дописа Србобранова и горе сиоменутог чланка „Садаињостп" једно исто лице инсниратор, можда и писац, и ако не ношиљач и достављач тих ствари сиоменутим листовима, из чега се оиет даје закључити, ко се то тако брине за личне интере:е нечије. Епархијској власти, једно.ј као таковој, сигурно није стало до лица, као такових и самих ио себи, ако с тпм лицима није спојена и нада на општекорисни рад на извесној нозицији, што доказује најбоље у питању стојећи премештај, који је ускомешао и узвитлао сву нашу журналистику; јер кад би епархијска власт темишварска гледала на личности, можда се не би имао ко тужити на њу због иремештаја о комеје реч, при коме је био нред очима само службени интерес, што доказује најбоље премемештај досадањег администратора протоирезвитерата арадског, који је до сад имао као парох своје седиште изван подручја тога протопрезвитерата, за администратора нарохије једне у иодручју тога цротопрезвитерата, наравно с његовом приволом, јер она не може да схвати, да један стално намештени свештеник сме не питајући њу, желети и молити, да оде у другу парохију као администратор. Људи око „Садашњости" мисле да један парох или у опште једно стално намештено свештено лице треба да иита општину, код које је то лице намештено, сме ли ићи на друго место. Љубонитљиви смо да нам се покаже односна законска установа. Јер ио истој логици морао би ш иШта Ипеа један такови свештеник молити општину једну, да му иста дозволи умрети, што држимо неће ни „Садашњост* од нашега свештенства тражити. Друго је питање ту, сме ли једно стално намештено свештено лице отићи или бити удаљено из своје парохије, а да за обављање душепопечитељских дужносхи не буде расположење нужно учињено. Ако је пак ово учињено тако да душепопечитељство никаква уштрба не трпи, онда се мора ствар сматрати тако, као да је наступила администрација једне нарохије услед предходившег одрекнућа или смрти предходно намештеног бившег душепопечитеља. А ова може нрема околностима краће или дуже времена трајати. У предлежећем случају нобринуто је за то,

да душепоиечитељство не трпи уштрба. А осим тога у овом случају и није нремештен парох, до кога је обично доста стало, већ један системизовани парохијски помоћник, до кога није ни једпој општини толико стало, и ако је и он стално намештено свештено лице. — Да је иак у интересу службе, да администратор једног протоиресвитерата седи у подручју тога протонресвитерата, то ће донустити без сумње и нисац у питању сгојећег чланка. Па како тај момент службени, које иак онај интерес службени, који иотиче из можебитне немогућности досадашњег админпстратора парохије арадске у Араду, ваљда би и у очима писца споменутог чланка били довољни разлози за премештаје, о којима је у предлежећем случају реч. Можда ће из овог изложења ствари писац односног чланка у „Оадашњости" доћи до увиђања, да су интереси и арадске иарохије и арадског нротопрезвитерата ове нремештаје нужним чинили и захтевали. А интереси кикиндске црквене онштине толике штете од нремештаја у нитању стојећег имати не могу, кад се узме у обзир, да тамо иремештено свештено лице у одређени положај тамо долази, у коме ће се моћи вршити над истим непосредни контролни уплив надлежног окружног проте, тако да истина за кикиндску оиштину нема отуда нозитивних интереса, али се црквени интереси на другој страни тиме потпомоћи и уиапредити могу. А сада долазимо, да видимо и испитамо, да ли треба „човеку да стане намет," од тога кад чита одређење једне епархијске власти, да се у т једној општини не дозво.љава иовишица илате свештеникове, али да се дозвољава повишица стапарине, да ли се за таково одређење може рећи „није шија него врат", као што се о томе кикиндска „Садашњост" изражава, и колико „иремудрости" има у госноде око „Застава," која кажу за епархијску власт темшнварску, да је расположењем горње врсте иоказала „нремудрост" своју, и која се господа чудом иитају, како се може одредити новишење станарине, кад се не може дозволити повишење плате. Кад господа не би била тако брзоплетна на исмевање и безразложно критиковање свега, што им се на ирви ноглед свиђа таковим, да изазива памет на стајање и таковим, што сведочи о малој снази мишљења других л^уди, можда би издала себи мало бољу сведоџбу о својој великој „иремудрости" и можда им памет пе би та-