Српски сион

Б рој 3. „СРПСКИ СИОН."

тости на томе, што ме је нашао достојна и свога поверења и мога звања Али моја благодарност, колико је велика, не исдрпљује моју душу до дна и у толикој мери, да бих могао и за часак заборавити шта дугујем, или боље шта дугујемо сви за оно, што ,;в учинила Љегова Оветост и за остале професоре, за гимнасију као таку, следователно за просвету свега народа српског овде Један мој нријатељ и колега обратио се јесенас у сличној прилиди Његовој Светости за моћну заштиту н иокровител 5 ство другом не мање важпом заводу, богословији Карловачкој, којој још доста треба да буде оно, што треба да буде. Ми, ако ћемо по души рећи, ту смо у много бољем ноложају. Ннгање гвмнасијално у нас је данас решено, а решио га је и привео конду иатријарх Георгије БрапковиИ. За њега је подигнута, намештена и нужним училима добро снабдевена она монументална зградн, која је намењена за векове; за њега су изравнати ирофесори у положају, платама и доплацима са својим колегама на државним сличним заводима; и за њега је, најпосле но не најиоследње, уређена и ујемчена њима, њиховим женама и деци пристојна мировлна. Нека ми нико не каже (онако као што ми умемо): патриарах Бранковић није то учинио од свога, и није тешко туђим бити добвр. Дао је патриарах Бранковић и даје и на школу и на цркву где је нужно као што се врло лепо зна; а урадити штогод веће за народни напредак и просвету опет није увек ни лако као што се мисли, па макар то било и из општих средстава: сведоџба је томе, што је нропуштено толико да се само нареди, да ирофесори себи почну стварати фонд за мировину. Јесу и предходници, Бог да их прости, иначе сви за гимнасију такођер старали се и боље но за богословију; али да се изврши ово како је данас, хвала Богу, за то је, осим нредуслова, које су они створили, требала јака и родољубива воља и, да кажемо, срећа натриарха Бранковића, коме је то канда с више дато, да тако одлучно и одважно ступа за добро, срећу и наиредак народни. За то дај дз. Му на дан св. Саве, на чијој столици тако достојно седи, од срца ножелимо, кад као Ненадовић оснива фондове за школе, кад као Стратимировић иази гимнасију и богословију, као Рајачић иодиже штампарију, а као Анђелић зида иалате сри-

Стр. 47.

ској просвети, — да му Бог да среће и здравља, да до краја изведе све своје великодушне основе и добре намере!" Преузвшнени домаћин наздравио је и присутном своме и народно-нрквеноме тајнику г. Др. Лази Секулићу као бележнику Школског Савета и сатруднику око напретка школе; затим књижевницима и уредницима листова: „Српског Сиона", „Бранкова Кола" и „Српског Пчелара", на којој се здравици, кратко али срдачно и врло допадљиво, захвалио уредник „Бранкова Кола" г. нрофесор Паја Марковић Адамов. Све наздравице, Његовој Светости изречене, пратили су бурни усклици: „Живио", са којим усклицима је Његова Светост патријарх Георгије при поласку у своје одаје и исираћен. — И ако смо седили за столом за којим се пита и тело, нисмо се мотли растати са осећајем службе и прославе, коју чинисмо у цркви и школи спомену Првосвешишеља свога, са осећајем нризнања школи и нросвети, које им одасмо у храму просветном. Крај свега „житејског", око богата стола, нас је испуњавао осећај и уздизале су мисли, да смо у наставку оне духовне службе Првосветитељу, нрославл^ању Његове просветне мисли и тежње, и великог културног задатка, кога је у аманет оставио Ирвосветитељ срнској иравославној цркви и нод њезиним окриљем срнској школи и књизи. А како да нас такви осећаји не испуњују, такве мисли не обузимају, гледећи у дому црквене нам Поглавице око Њега искупљене, нод крилима Његове очинске архипастирске љубави окрепљене, заступнике својих највиших и на.,јнижпх просветних завода, здружене са настирима цркве и другим радницима на пољу школства нам и књижевности. То је заиста био наставак духовне службе помену Првосветитеља, то је био наставак прославе намењене школи и књизи, то је био акт узвишеног а милог и драгог признања иросветним трудбеницима, који се у дому српском, а са највишег места народно-црквеног нам достојанства најдостојније и извршити могао, а који за собом оставља дубоки траг у души оних, који раде и непрестано раде, и Који су иризнања највећег заслужни. И зато, и рад многог другог, што нам је свето и мило, што желимо и за чим чезнемо, и што нам је иотребно, а рад цркве, народа