Српски сион

Стр. 46

„СРПСКИ

СИОН".

Бр. 3.

Са.ва благосиља и иред престолом дара цар= ствбкшЈи^х заступа. Дан св. Саве је књига, која учи, која одушевљава, која креии цео народ. Дан св. Саве је снага и сила; у њему је чудотворна моћ. И зато га Србин тако свети и слави, и у цркви и у школи, и у књизи и у кући, у целоме друштву и животу своме. Зато тако и кличе: „ Појте њему Срби !" И ми песму отпојасмо, благодарност прине.сосмо, помен Му прослависмо, и ове године, уз своју љубљену Поглавицу, цркве нам Поглавара, последпика светосавске љубави за српску православну цркву, школу и просвету, — патријарха Георгија Врст/ковиКа. У саборној цркви архијерејском литургијом. на путу из цркве у школу свечаном литијом, и архијерејским водоосвећењем у дворани миле нам гимназије карловачке, те наше столетне расаднице умних работника ио народу и цркви нашој. После водоосвећења, освећене су све гимназијске и богословске нросторије, што је извршио нротојереј Јован Јеремић са ђаконом и гимназијским катихетом Иваном Маширевићем. У дворани је гозор држао професор гимназијски г. Јозан Живановић, а после њега управитељ г. Василије Вујић, а ишназијски кор невао је светосавске песме. Прошле године учинисмо напомену, да би требало, том приликом, пресећи и славски колач у дворани гимназијској и снремити славско кољиво, но наша напомена нрошлогодишња није помогла. Надајмо се, да ће нам се до године и то уживање спремити. У 1 сахат после подне отпочео је свечани ручак у двору натријарашком. Његова Светост, преузвишени госиодин патријарх Георгије благоизволео је, по досадашњем обичају, тај дан угостити нрофесорски збор богословије и гимназије, и учитељски збор српских православних народних школа са свештенством заједно. Преузвишени домаћин наздравио је у славу Светитеља Саве, а онда у здравље својих милих гостију, усрдним речима, бодрећи их, да истрају увек у ревносном вршењу свога узвишеног задатка и иосла, на част и славу просветних завода, у ко.јима су наставници. Његовој Свешосши се први захвалио и наздравио, у име богословије карловачке и њеног професорског збора г. професор Милутин Јакшић (у одсуству ректора); у име гимназије

и професорског јој збора управитељ г. Василије Вујић, а у име основних школа и учитеља им, управитељ г. протојереј Василије Константиновић. Здравицу г. Вујића доносимо дословце: „Ва ист-ину велики је дан Савин: њега поје црква, њега проповеда школа, њега слави кућа српсксг патриарха — тројако тржаство; и ми, одајући се, једно за другим. из дома светиње у дом нросвете, од просвете Светости, — испред двери храма у дворану гимнасије, из дворане у двор, учествујемо у тој слави целокупним својим бићем — срцем и главом, чуством и умом у цркви и школи, а, за тело, које нико не мрзи него га пита и греје, снисходио је наредити нам ову господску трпезу Онај, који нам је спремио и духовно и душевно уживање — троскрука му хвала, оданост и благодарност на свем томе троме. Па ако на тај велики дан небеснога патрона свесрпске просвете и славе, светитеља Саве, нред лицем врховнога натрона свију српских пггола у овим земљама у опште, а наше гимнасије на посе, као њен управитељ, први пут узимајући реч с Вашом дозволом многоштов. г.г. на овом месту, покажем се не мапо узбуђен, немојте се томе зачудити: моје је расположење веома необично, но оно је разумљиво. Мисао моја односи ме, у овај мах, без мало за 40 година натраг у оно време, кад сам, као незнатан ђак карловачке гимнасије, погледао са поштовањем на своје професоре, с дивљењем на свога управитеља, а срискога патриарха, који ме јамачно није ни познавао, прем да ми је као благодјејанцу био добротвор, ја сам тек у врло ретким и свечаним приликама тек из далека могао уочити. Но данас јето са свим друкчије Више од 300 ђака, који су све и сва својам родитељима, узданица свога народа, обраћају се мени као своме старешини и ја њих л.убим као своју децу; с нрофесорима се обходим братски и пријатељски, као први међу равнима; а српски натриарах, личност исторична, одликовао ме је, незнам зашто, својим поверењем и преко мене унравља овим нашим на далеко чувеним заводом. Кад не бих био свестан не мале одговорности свога звања, ја бих се морао њиме само поносити,- овако чуство, које мноме сада и вазда влада, јесте, осим озбиљности и често пута велике бриге, чусгво признања и захвалности Његовој Све-