Српски сион

Б р. 3.

се и том свјетлошћу не служимо, како би требало! Колико иас је, гато читамо, слушамо и расиитујемо, что естх кола Е ож Т а ('Рим 12, 2), па да ирема вољи Божјој, удесимо и живот и рад свој ! Мудрост земна, хоће да се истави иад нремудрост Божју. Омо, што је било закон кроз вијекове, обара и руши горди ум човјечји, да иокаже, како је независан и од Бога и од науке, коју је Син Божји крвљу Својом запечатио! Порок и гријех потискују врлину и сваку добродјетел, да покажу, како је човјек, слободан, само свој, без икаквих веза и обзира! Па док је надрикњигама вјера — безумије, неписмеиом нашем свијету она је у мпогом непозната, неразумљива ил' нејасна. Како мало позна оп науку вјере своје о Богу и о себи и о свијету око себе ? Колико је нразновјерице и нредрасуда у простодушнога и лаковјернога сељачкога свијета нашега, које му заклањају, као у мрачној пећини каквој, поглед иа свјетлост истине и правде Божје, понижујући достојанство и убијајући здрави дух народа нашега. Зар то није јасан знак, како је, љубљени моји, мало свјетлости небеске у мрачним просторијама душе наше, кад се, као у вертепу (иећини) каквом, састају сабласти таке: безвјерије и надутост; иразновјерица и роиство душевио?! —■ Из пећине ледеп бије зрак, и у њој влажан је задах. Зар иије тако и у души, коју неосветљује свјетлост разумпога Сунца правде? Брига за безбрижпим животом и сластима тјелесним, са којих је пребогат овај свијет и вијек; грабљивост и грозничава нотрка за богатством земним, да што боље послужи безбрижну животу и што винте задовољи пезаситљиво срце иововијеког човјека; учинише, да је оладњело срце многога и многога нас тако, да у њем, као у каквој влажној загушљивој пећини, не можеш распирити искре нити наложити ватре чисте вубави према Богу и ономе, итто је Бо; к Ј е - према ближњем своме и ономе, што Је не само његово него и наше. На зар није тако, љубљепи моји? Заронимо, бар за час, свак у се, размислимо и рецимо колико нас је гато се уздамо у

СИОН." Стр. 39.

Оца небескога, а не „на кназн и на сшш чмок Ф чјск Т а," колико , што у Сину 1Беговом тражимо прибјежишта (скровишта), кад нас пождену бијесни вијорови разбјешњених етрасти људских, да под сигурним кровом Духа Светога подигнемо огњиште мирног, поштеног и Богу угодног домаћега живота, око кога огњишта купи се и састаје сва чељад кућна, да иринесе на жртвенику срца свога „жертвк! д8)(и>внк1, в хвале и славе, „клагопрТАТНћ! Боговн 1нс8с* Хрнстолтх (I Петр. 2, 5)?! Љубазни моји! Црква је спас наш и осим ње нема, ко ће нас спасти! ЈБубити Цркву света је дужност нагаа, јер љубећи њу, л>убимо самога Бога, Који нам ју даде, да се у њој спасавамо и за вјечни живот ириправљамо. Па да ли све установе Цркве те свето поштујемо? Споменимо једну само : јавно Богослужење. Да ли према овој у животу Цркве најважнијој установи Божјој, вршимо дужност своју здугано и савијесно? Да ли нам је мило жити кх долт8 Г осиоднел 1 х н поскфатн хралтх скаткш (т . ј. нјивити у дому Господњем и долазити у храм ГБегов свети)? (Псал. 121, 1; 26, 4) На то питање подајте одговор ви, љубљени моји, животом, чином својим. А како и зашто да нам тте буде мило и угодно долазити у храм Божји, кад знамо, да је то дом оигате, свију нас, молитве Оцу пебесиоме? Све (нто је у том дому Божјем, и олтар свети, и иконе свете и служба свегатеникова, сав украс и накит, пјесма православног ијенија дивног, иа анђелски ход невине у чираке и рипиде обучене дјечиценаше; све то казује иам о Богу и дивним дјелима Његовим, све то упућује мисао нашу к небу и вјечности, све узпоси душу на крилима чисте молитве небесном отачаству њеном и ту је, макар и за часак, освјежава Божаиственим дахом, као што се за нови лет освјежава са труднога пута и иепогода љутих уморепа и изнемогла тичица „овр■ к= Т1Шл\ хралшнб или горлнца — пгкздо сег/к (кота је нашла кров или грлица гнијездо) (Пс. 83, 4). Гријегае и великога се добра лигаавају они, гато било из лијености или лажног закључивања надувеног високоумља свога,