Српски сион

Стр. 42.

„СРПСКИ

СИОН."

Бр. 3.

жење и крепљење срца и душе младежи наше. Са истога је извора црпао и наш филозоф Доситије Обрадовић. изнашајући примере, али не само из грчкога и римскога живота него и из живота других народа, желећи тим користити својему народу. Тако на једном месту каже: „Колико је благополучије, да се човек може лепим прикладом давнашњи људи, њима подражавајући, ползовати и чрез исто њихово паденије, од подобног паденија чувајући се, себе исправљати." (Собр. раз. нрвоуч. веш,еи гл. 6.). Шта видимо из тих речи Доситијевих? Видимо да је историја учитељица живота. јер она говори о делима људским, која служе за пример равнању и живљењу нашему. Али историја казује нам само дела људска, а ми имамо још једну књигу, која је још узвишенија од историје, јер нам казује дела Божја. Каква је то књига? Та је књига природа, та је књига природне науке. Ја не ћу даље да идем, него ћу се држати нашега првога ФилозоФа Доситија Обрадовића, који изнаша примере из грчкога и римскога живота, и из живота других народа, да њима учи свој народ, да њима утече на морални развитак својега народа. Па тај исти Доситије, који високо цени грчки и римски живот и примерима из грчко1а и римскога живота и из живота других народа хоће да свој народ морално окрени и уздигне, тај исти Доситије отвара нам у исто време књигу. у којој су дела Божја, коју је сам творац пебески саставио. Ја молим — поштована господо! — да саслушате шта је Доситије ' осећао и мислио кад је као дечак утекао из Бапата тежећи за испосничким животом, и кад је ступио на земљиште манастира Хопова. Ево шта каже: „Како нам је год рекао Тодор капамаџија, како пређемо на манастирску земљу, учини нам се као да смо у рај дошли. Иде се све нокрај једнога поточића, иоред кога стоје велики ораси и друга дрвета, која осењавају и чувају од сунца. На левој страни виде се брда и брежуљци нокривени виноградима и воћњацима. С десне стране потока пружила се једна веселовидна долина, сва нокривена и украшена ливадама пуним траве и

цвећа пољскога, која се протегла до близу манаетира, а с оне страме долине рекао бих да су царске баште : виноград до винограда окружени и накићени свакојаким илодовитим дрветима. Брдо над брдом и брежуљак над брежуљком, као да се један над други другољубно наслонио и као да је један сврх другога своју поноситу главу помолио, како ће лакше ону красновидну долииу сестру своју, и поток, њена љубитеља, који је загрљену држи, и оне који покрај њега пролазе, гледати и сматрати. Брежул>ак од брежуљка лепши и дичнији, а сви заједно неисказане красоте: тихослатко и љупко шуштање нотока, весело певање различних птица, кротко и прохладно дување ветра и његово с лишћем преметање дају ушима једну тако слаткослишну музику, да доведе човека у савршено заборављење себе и у иступљење ума; благовоње. мирис ливаднога цвећа и свакојакога воћа обалзамљавају онај кроткопитоми ваздух. Не зна ко како том блаженом долином прође, како ли к манастиру дође, а кад дођосмо к мом љубљеном Хопову, шта ће ко пре гледати? Шта ће расматрати ? Чему ли ће се више дивити и чудити? Да сам био сав око, пак да сам па све стране у један мах могао гледати, ни тако се не бих оне красоте нагледао. Ко би хтео знати, шта бих ја рад овде описати, а не могу, нека само оде од пролећа до јесени кад му драго у Хопово, нак кад се дома врати, видеће, хоће ли моћи све што је оеећао, исказати; осим оних, који предати неким стра стима, све им је остало једнако, та ишли покрај рита та покрај ливаде, та слушали жабе та славује. Ја говорим за оне, који имају срце чуствително, сваке красоте божјег створења. 0 родитељи, и ви учитељи и управитељи безлобне младежи! Ову вечну књигу отварајте у свако време вашој деци и учеиицима, привикавајте их израна, да осећају, да познају и чуетвују, премудрост, благост и богате даре Творца свога у створењу. Ову саму књигу без икакве друге Мелхиседек читајући постао је свештеником вишњега Бога. Ово је књига Аврамова, Јаковљева и свију патријараха, кад још није било никакве друге,