Српски сион

С тр . 56.

„СРП СКИ си он. ц

Ми би смо до душе показали ове дивне и прелепе богомоље наше, пгго их је подигла љубав и милошта наша у славу имена Божјег; показали би му леие зграде и просторије школа нам народних, које подигосмо, да се деца наша уче књизи и науци; отворили би му и књигу нросветоношу нашу, у коју бележимо плодове знања и умења, најсилнијег оружја данашњега века. И Светитељ наш, могао би нас нохвалити иа и загрлити, могао би иам рећи: лепо, децо моја мила, тако ваља српска крви моја! Али, како би нам било, побожна браћо моја, кад би нас после свега овога Просветитељ наш упитао: а како синови моји, Срби соколови, како стоји с вашом унутарњом црквом, с вашом вером у срцу, с вашом љубави и заједпичком слогом вашом? Да ли су ове прелепе цркве ваше пуне нобожног света, да ли се вољно одзивате позиву свештепика вашег, да страху Божјем научи вас? Отварате ли срце ваше, да на њ пада дробии бисер из еванђелске шкољке љубави Божје? Је ли вера ваша, свето Православље ваше, чврсто и ностојано? или се љуља и повија за ветром туђим, који на чист олтар српске вере наноси кукољ и лажи науку, туђе памети и туђих рачуна, да угаси каидило вере у срцу вашем? Је ли у вас љубави братске, љубави хришћанске, која но апостолској речи: све споси, све трпи, све прангта, све воли, свему се нада, или се у срцу вашем угњездила злоћа и завист, те грешним језиком запињете за име и ноштење ближњега свога и разривате и поткопавате мир и срећу, срца и душе, у домовима и друштву вашем? ТПта би смо, побожна браћо моја, одговорили Светитељу нашем, кад би нас упитао: је ли у вас децо моја, међусобне и заједничке слоге, која гради и иодиже, нрави јаким и виђеним и у рођеним и у туђим очима, или сте зар, и онако раско мадани, неслогом се разбратимили и завадили, те од једне мајке рођени и једним млеком задојени, лакомством и мржњом растровали себе, на штету имена и среће вам народне? Је ли школа ваша, расадница науке и знања, будилник српске мисли,

чуварица вере и св. Православља, хранилац народпих врлина, бранич лепог нам имена, или се може бити она, неодноси оном топлином љубави према својој мајци, каквом је она своје чедо подигла и однеговала? Је ли вам књига народна, верно и чисто огледало душе и духа српског, је ли вам срцу омилела нодижете ли њоме снагу и величину српску, или је може бити и она посукнула са задаха нечистоће туђег духа и туђих нрилика? Побожна браКо! На овака питања Просветитеља нашег, паша би савест пала у тешко искушење, душа би наша задрхтала, одговарајући искрено и отворено; исповес/г би наша може бити, била тешка и горка. Може бити да би нашем Просветитељу заблистала у оку суза туговапка, може бити не би смо одговором у свему задовољили учитеља и Светитеља нашег. Но ја нећу, побожна браћо, да вашу данашњу духовпу радост срца и душе вам српске, мутим и реметим; не желим да на небу данашњег вам ведрог и веселог расположења, навлачим суморне облаке, наших тешких верских и народносних ирилика и ненрилика садашњице паше. Свиколици ми, и као синови св. нравославие цркве, и као Срби, данас више него икада на догледу свију тежких и немилих прилика и неприлика, што се витлају над главом нашег бедног народа, руку на српе, на уз искрену исповесг и иризнање, својих погрешака и недостатака, прионимо вољно, озбиљио, пламеном чистог одушевлења и жаром правог родол.убл.а, на препорођају лепшег и бољег нам живота. црквеиог, просветпог и народног. Сви ми, славећи помен и усномену Просветитеља нашег, ваља пе само радосном и веселом песмом, да се одужујемо Сави Неманићу, већ животом и радом, ходећи стопама и следећи еаветима његовим, да обгрлимо оне идеје и врлине, које је он на застави свога рада истакао. Сви и свуда, ирегнимо драговољно, да што је на пољу живота и рада нашег пало —- подигиемо; што је успавано — пробудимо ; што је малаксало — охрабримо; што је застранило — на иут ирави изве-