Српски сион

С тр . 104.

„СРПСКИЈЖШЛ

Г>р. 7

Фонда, а нартицииовао не би, да је епојење овога са онштим фондом коначно нзведено, односно, да је иметак архидијецезалног фонда уручеи и унешен у благајну општег мировинског Фонда, јер би те мировине оида она подмнривала. Но пошто је бриговодство архидијецезалног мировинског завода изјавило па надлежном месту, да је од љегове страие за нредају односног иметка општем мировинском Фонду све спремљено, (и ако, по нашем мишлењу, те изјаве није требало чинити, него одмах унрави народпо-црквеиих Фондова све, што се па спојење односи, нредати,) без сумње ће се та предаја на скоро и извести, те сиојење архидпјецезалног са општим мировинским фондом копачно извршити и односним удовицама примање мировина из општег овог Фонда у течај ставити са споменутим погодностима. А после овога остаће архидијецезалан фонд са својим легатарним иметком. И оида настаје питање: какво Ич се расиоложење учиниши с шим имешком, односно какво се расположење учинити може? То је иишање ирешно, њега треба одмах узети у решење, а на то је позвана у првом реду скупштина архидијецезалног завода. Јер, до год се то питање не реши, све дотле ће легатарии иметак тога завода бити мртав, без користи. А много око свештеиичке удовице, заморено илачем; многа јој рука изломљена иословима, ради којих се декоја попадија мора да стиди и затајива, да је жена некада српског православног свешгепика; и многа сирочад њезина, бедиа и јадна, уз надом саломљену мајку своју, даномице ће очекивати — и с надом и без наде — помоћ од тих легатарних капитала, а они јој помоћи иеће, иеће моћи, јер бриговодство завода неће знати: шта сме и шта да. чини са годишњим дохотцима тих капитала. Новаца ће бити, и њима се неће моћи сасушити ни једна суза свештеничке удовице и њима се неће моћи олакшати ни један уздај свепггеничке сирочади. А је ли то завештајпа мисао племенитих завешталаца! Није; него је њихова завештајна мисао и племенити аманет, да се дохотцима тога иметка потномогне и олакша невоља све-

штеничких удовица и сирочади. И ми би се огрешили о њихову мисао и завет, и горку би одговориосг ноиели на души својој, кад би одуговлачењем онемогућили, да се тој сиротињи и невољи за времена ие притекне у номоћ. Но да нређемо на питање, које се има решити, а наиме: какво се расположење може учинити са легатарним иметком архидијецезалног свештеничко-удовичког пензијоногзавода, односно са дохотком његовим? Н. У последњој скупштини чланова архи- ■ дијецезалног завода тангирано је то питање и наговештена су нека мишлења о томе, иа што да се унотреби легатарни иметак његов ио снојењу осталог му иметка са општим мировипским фопдом . Но већина тих мишлења долазе у опреку са определењем тих легата и иоследњом вољом завешталаца, а тако исто и са Штатутом самога Фонда или завода, чији су саставни делови и својина ти легати. Предлози, који би тима легатима кењали определење, могли би се остварити само онда, кад би пошло за руком у правцу истих предлога изменути Штатут архидијецезалног завода. А како ми мислимо о могућности шакве измене тога Штатута, казали смо у свом чланку у 42., броју овога листа од г. 1895., а наиме: да „уставна влада неће никада крај углављељених и усвојених начела правне науке о 4 иметку са установљеном сврхом (2\уаск^егтбдеп), а док постоји општи мировински , фонд (као извршилац те сврхе), препоручити измеиу определења архидијецезалног завода", дакле, ни његових легатарних капитала. Може се покуптати, али иаше је уверење, да усиеха пеће бити. И зато ћемо ми поћи путем могућности, те потражити оно, што је могуће, да се учиии са легатарпим иметком нашег архидијецезалног завода и иомогне онима, којима су ти легати намењени. §. 1 односног Штатута установљује и _ одређује његову сврху и определење завода, атаје: „Конец сего Инштитута јест, Вдовици и Сироти своих Членов годишнеју иензиеју подпомагати", Архидијецезалпи пак завод епојењем сво • га чланаринског иметка са општим миро-