Српски сион

Б р. 9

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 137.

знати. Дакле, недостатак, који се конзеквентно спровео кроз целу нашу автономну организацију! Кад би код нас ностојао обичај, који ностоји иначе у управном свету и кад би и ми чинили што чини тај свет, кад би наиме своје автономне уредбе — које ради својих недосгатака и нејасности нарочито то требају ипшериреширали строведбеним наредбама, можда би знали које су то границе, до којих се и у којима се простире надлежност и иодручје иарохово у црквеној општини. Без тих спроведбених наредаба остављени, ми то позитивно не знамо ни данас, нити се у погледу тога можемо позвати на позитивне одредбе. Постоје истина неке партикуларне наредбе, изазване конкретним случајевима, односно несугласицама између иароха и црквених одбора, наредбе у понеким епархијама, којима се установљује надлежност парохова у овом или оном спорном питању, али те наредбе осим тога, што не нормирају све случајеве, који се истичу у нашем црквено-општинском живату, и што не регулишу све односе међу парохом и црквеним одбором у погледу црквене управе, оне немају ни свога легалног оправдања у решкриптуалној, па ни у осталим нашим автономним уредбама, и ако су оне иначе оправдане са гледишта црквеног. А јер су те наредбе таке, питање надлежности парохове, као представника цркве у општини. отворено је, а изложено је субјективном схватању, те за собом повлачи неирестане конфликте и несугласице међу паросима и црквеноопштинским другим управним органима. То схватање се тим јаче изопачује, на штешу засебне надлежности иарохове , што је решкриптуална уредба односним својим наређењима изједначила пароха са осталим члановима црквено-општинске у&раве у погледу учешћа у тој управи. То изједначење нодстиче већину, ако не махом чланове те управе, да у нароху, односно звању и ноложају кога он иредставља, не виде и не признају никакву засебну правну надлежност, а која пароху као таковом, по црквеноме гледишту, и с обзиром на његову репрезентанцију, и с обзиром на унутарњу црквену управу, принадати има. То погрешно схватање бива и због тога, што решкриптуална з г редба спомиње „духовно иодручје" парохово, те даје маха, да се под њим подразумевају само црквене функције, на вршење којих је једино парох као такав

овлаштен, а које подручје да искључује било коју засебну надлежност парохову у управи, ма се она шицала сшрого цркве, њезине дисциилине и реда. А јер пароху у такој управи, по њезиној строго црквеној нрироди, по свима основним принципима и јасном духу целог црквеног учења, и према самоме основном појму цркве, припада засебна црквена надлежност, — а јер је она решкриптуалном уредбом ако не анулирана, а оно у сумњу доведена и у практиковању својих права онемогућена, — то је прека потреба, да се у предстојећој уредби та надлежиост истакне и осигура, и границе њезине прецизно означе. У колико се ова прецизнос/г не може изразити у свима својим појединостима у самој уредби, изразила би се она у спроведбеној наредби, издање чије би се пак у уредби имало ставити у дужност дотичној автономној власти. Да се све то учини захтева не само иравилност и потпуност нашега устројства и народно-црквене нам организације, него то захтева целисходност, дисциплина и нанредак наше автономне управе, која до сад није могла бити добра и дисциплинована ни у своме основу, у колико се општинска управа сматра основом сваке управе. Није могла бити, јер није пмала ни први услов за то. А<1 2. Други услов добре и дисциплиноване управе јесте: да су сви управни органи добро упознати са својим дедокругом и дужностима, а способни да их вршити могу. Како наша управа стоји с тим условом, а с обзиром на органе црквено-општинске јој управе? Довољно је знати, да су председници и иодпредседници наших црквено-школских општина и њихових одбора, ца су црквени епитропи, благајници, а по негде и саме перовође, као и велика већина чланова црквених скупштина, црквених и школских одбора, људи скоро махом ако не ратари, а, оно ипак по својим интелектуалним способностима без квалификације за вођење, па и за само делотворно учествовање у управи; већином неспособни за познавање свога делокруга и с њим спојених дужности, те несиособии за вршење ших дужносши. Ово је непобитна истина, коју не може оборити релативно врло мален број оних, који такви нису. Но, као што се за свакп посао захтева нарочита и извесна спрема и искуство, дакле нека квалификација, захтева се она и