Српски сион

С тр . 138.

„ОРПСКИ СИОН".

Б р . 9.

за вршење послова с којима је скопчана свака управа, па и наша црквено-општинска. Али, решкриптуална уредба (као и доднија епархијска) замвнула је сваку другу квалификацију са избором, са иоверењем бирача и изборпих шела. Да се у нашој автономној уирави извесна, а у црквено-општинској управи сва места заузму, не траже те уредбе никакве интелектуалне квалификације. Поверење бирача, односно бирачких тела, може код нас декретовати п најнеспособније личности на управне позиције. И кад тако бити може, и кад тако бива, може ли онда у нашој управи бити горе истакнутог услова за добру и дисциплиновану управу ? Не може, иа и нема га у великој већини наших црквених општина. Неспособност је карактеристикон наших црквено-општинских управних органа, Ас1 3. Може ли онда бити и говора о свести својих дужности и свести своје одговорности гледе вршења тих дужности? Не може; у истој мери и с истих разлога, с којих не може бити ни претходног услова. Јер ко не познаје своје дужности и нема способности да их врши, тај не може бити ни проникнут свешћу о њима. А у кога та свест није развијена, у тога је слабо развијена и свест и појимање одговорности ради невршења тих дужности. Напред смо навели два егземплара те свести, коју нам нриказује окружница Пакрачког административног одбора. И не ћемо затајити, да нас је до дна душе заболело, да је од њих и један свештеник. Ми га не знамо који је тај, али имамо пред собом његов постуоак, који не само да је недостојан ма којег свештеника, него би он, кад би се њиме огрешило више свештеника, бацио грдну и гадну сенку на цело свештенство. Но се тешимо тиме, да таких свештеника, који би кадрп били онаке изјаве чинити, и нема више. Али, кад се тако мало свести о дужности и одговорности може наћи ма и у једног свештеника-председника и У председника од „виђених" наших општпна, а код којих би се могло бар претпоставити, да имају способности за васпитање своје свести и стицање правилних појмова о својим дужностима и одговорностима, зар се може онда озбиљно и насигурно рачунати са свешћу и правилним тим појмовима код оних, који по своме интелечтуалном њивоу немају ни те способности, акоји биу најбољем случају, текпо сво-

ме здравом моралном осећају, моглибити автомати туђе добре иницијативе, туђе воље и туђег располагања са добром вољом њиховом. Ко год познаје елеменат из ког се регрутују органи црквено-општинске нам управе, тај ће нам иризнати, без навафања конкретних примера и других доказа за то, да се у велике већине ових не може говорити о услову, који је тако потребан свакој доброј управи ; признаће да услов, ког истакосмо иод 3., наша автономна црквено-општинска управа нема, и да га не може имати у данашњем свом унравном елементу. Но у нашој црквено-општинској управи, код велике већине оних, који ту управу руководе или у њој учествују, осим тога што нема нити познавања дужности, нити сиособних за њихово вршење, нити иојпмања одговорности за то вршење, односно невршење, постоје и неки погрешни и криви појмови о самој црквено-општинској автономији, а који нашој автономној управи сметају јако. Ко није имао прилике да искуси безобзирност тих појмова и да се осведочи о њима, тај ће тешко и веровати, да се по нашим црквеним општинама (па декад и у најугледнијим) не само налазе, него са извесних страна култивишу и подржавају иојмови и мишлења, који се сви своде на оно: „тео је наше и , а по којима је црквено-општинска управа апсолутно автономна, а изван њезине власти да нема власти друге, којој би она потчињена, послушна и одговорна имала бити; и да је она у праву потпуно слободног располагања са собом и свиме што је њено, а да их више управне наше власти нема.ју права ни контролисати, ни позивати их на одговор, нити им немарност и непослушност казнити; а тако исто, да не могу од њих тражити каквих новчаних приноса, ма ове захтевао и најпрешнији и најочигледнији интерес целе наше уираве и народно-црквенога напретка. Крај таких нојмова и назора сасвим је природно, да оскудевају правилни и здрави назори, који признају, да је црквена општина са својом управом тек саставни део целокупног нам автономног и управног организма, устројству и дисци плини, сврси и напретку којега се она има покоравати и жртве подносити; надаље, да се права и компетенција автономности црквене општине и њезине управе не нротежу у недоглед, како је коме воља и како их ко себи^