Српски сион

Б р. 9.

„СРПСКИ

Стр. 141

са волонтерима. А какви чиновници у дрквеним општинама стоје на расположењу нашим автономним влаетима? Једини свештеници. Из тога треба извући логичну конзеквенцнју, а она нас упућује, да се наша автономна управа ио црквеним оиштннама може, у нравилу, дисциплиновати само онда, ако се за председнике црквених општина иоставе пароси, автономна унравна општинска тела реорганишу на што ужој основи. а надзор поправи реорганизацијом окружних протопрезвитера. Да завршимо. Недисциплинованост наших црквено-општинских управних органа и њезине уираве, то је ахилова иета целе наше автономне управе. Ако тих ахилових пета има и више, ова је најосетљивија и са ње највшне иати цео наш управни организам. Изнели смо мало илустрације те недисциплинованости, но и то мало је доста, да свакога увери, е је та недисциплинованост велика, каква се у ниједној добро организованој управи трпила не би. Побројали смо неке услове за дисциплиновање управе, а тиме уједио указали на узроке са којих је нема и не може данас бити у данашњој нашо.ј управи. Изнели смо и неке мисли, како би се дисциплина и у нашу управу могла унети и у њој одомаћити. Имало би се о свему томе још много казати, али оно што хтедосмо то казасмо. А да се у надлежним круговима нашим води рачуна о дисциплиновању наше управе, доказује нам и предлог за дисциплинарну уредбу. која је била г. 1892. спремљена за саборску расправу. А сведочи то и озбиљна и ревна настојања епархијских и највиших управних власти, која израза свога добијају у њиховом данашњем нословању, но ко.ја крај све њихове и ревности и строгости не могу доћи до потребног усиеха, догод се не поставе трајни и свестрани услови за дисциплиновање наше автономне управе. ■ Дао Бог, да нам ирздстојећи сабор и у том иравцу оснажи нашу автономну управу, те тако унапреди и цео наш народно-црквени живот. Добра уирава хоће реда, јер ред је душа сваког рада. А реда без дисциилине нема. ЈеремиБ.

Значај црквеног обреда у питању о сједињењу дркава. (Наставак). Коренити карактер старе цркве беше у хармоничком слагању унутрашњег јединства у вери и тајнама са спољашњом разноличношћу обреда помесних цркава. Неизменљив и опћецрквени значај уживаху догмати, установљени од Христа и апостола и раскривени од цркве, а тако исто нераздвојно свезане с њима важније Формуле тајана и основии канони, — али се на њиховом основу развијале и подизале обредне особине према временим и месним приликама црквеног живота. Вековима се свршавало органичко образовање и Формисање обредности, оно се регулисало опћим, основним васељенским предањем; али се нри томе свагда остављало место слободи појединих цркава, — и није могуће указати на такав моменат када би се тај процес потнуно завршио. Црква је сама израђивала обреде, сама их уводила у употребу и изводила из ње, мењала их, додавала им и одузимала — према нотребама, које су се у току црквеног живота нојавиле. У првом перијоду образовања обреда слобода беше широка, што је сасвим природно. Апостоли, чувајући неприкосновену, од самога Христа завештану опћу схему евхаристије и спајајући с њоме обично читање св. писма, заједничко иевање и молитву (Дела, 2 гл. ст. 42, 47), допуштаху како су прилике захтевале, велику разноврспост у појединостима богослужења, у избору места, времену његовог свршавања и т. д. Као карактеристичан и по наше нитање веома важан пример поступања апостолског према црквеној дисциплини служи њихово гледиште на извршење од Хришћана Мојсеовог обредног закона : сматрајући његово извршење обавезпим за себе и за све Хришћане од Јудеја, на аностолском сабору ослободише од тог „бремена" Хришћане од незнабожаца. После апостола је дух слободе у об реду ослабио, али га није нестало, ниги га је могло сасвим иестати; с развитком обреда је уједно ишла и тежња, да се он