Српски сион

С тр . 142.

„СРПСКИ СИОН."

В р. 9.

уједини, да му се даде више или мање одређен и једноличан вид за сву цркву, али у самом Факту његовог развитка или образовања — а не божанственог установљења у почетку — налазаше се залог његове делимичне слободе, коју не одбациваше тежња његовом уједињењу. Разјаснимо то иодробније. Богослужбени чин је израстао из апостолског литургичког зрна путем заједничког стварања читаве цркве, у коме је узимала удела свака поједпна црква. Обично је у овој или у оној цркви улазио у употребу извесни обред, молитва или песма, састављена ради исказивања религијозних осећаја или поводом какве му драго црквено историјске појаве, али у почетку не беху свуда раширени. Тако је цар Јустинијан унео у литургију „Херувмску песму", тако исто Јединородни сине" — а све против несторијанске јереси. ЈеФрем Сирин је саставио стихове насупрот јеретику Хармонију, Тимоклије и Антим тропаре, Роман Слаткоиевац — Кондаке; „двоеперст1е" беше уведено ради контраакције моноФизитству, „троеиерстје — аријанству и т. д. Тако је поникла незбежна разнозичност богослужбених обреда и чипопоследованија у помесним црквама. Али пошто су ти обреди иоједииих цркава, поред свег свог случајно-историјског смисла, почивали на догматичком и старом литургијском основу и пошто су имали опћецрквени садржај, то су силом љубави и опћења међу појединим црквама, ове последње у току времена размењивале своје обреде, који су каткад потврђивани санкцијом опћецрквеие власти те се ширили по читаво.ј цркви. Тако се свршавало уједињење богослужбених облика. Али оно је било слободно од прииуђивања и насиља и није имало места у тим случајевима када је која му драго иосебна црква хтела сачувати своју месну особину. Обред једне цркве је могао бити усвојен од друге и чак од свију, али је могао остати искључивим достојањем прве, не правећи никакове сабласни и забуне код других. С друге стране, обред, који је већ примљен од све цркве и потврђен каноном васељенеког сабора, укидао се каткад не само влашћу ва-

сељенском — за сву цркву, него и помесиом — према потребама помесне цркве, јер није могуће било ударити одређене границе до којих је ишло уједињење обреда. Да се и не говори о свима носебним црквама, али није било ни две цркве, у којима би се постигла истоветност. Та се истоветност на истоку представљала у оићим, главним цртама, мада је и ту било великих изузетака, али је запад створио много свога, кад се иснореди с истоком. Али све те разлике, при јединству у вери и тајнама, не довођаху до спорова и несугласица, и ако би временом поникле расправе међу појединим црквама, остале би се пожуриле, да их прекину. На то се исто пазило и у области црквене дисциилине. Свима је познат пример, како се није много пазило на обред у ствари црквепог јединства, историја одређивања дана празновања Пасхе до првог васељенског сабора. Малоазијске су цркве, на челу са смирнском, нразновале Пасху заједно с Јудејима — 14. дана месеца Нисана, нозивајући се на предање апостола Филипа, а западне, на челу с римском, позивајући се на предање ап. Петра, светковаху у први недељни дан после тога времена. Ипак то није сметало Аникити, епископу рнмском, и Поликарпу Смирнском, да буду у заједници и да обаве заједно евхаристију; и када су у II. в. римски еиископ Виктор а у Ш. в. Стеван показали у тој обредној разлици нетолеранцију, захтевајући од малоазијских цркава, да се иокоре обичају римском, и иретећи у противном случају одлучењем, тада праведно наиђоше на енергични отпор од стране носледњих — у лицу Поликарпа Ефеског (II. в.), Фирмилијана Кападокијског (Ш. в.), а тако исто и на опомену, да не руше црквени мир неуме реиим захтевима — од стране других цркава (Иринеј Лијонски). Црквена практика у погледу свештеничког брака беше веома разнолика. 5. апост. правило забрањује свима свештенослужитељима, не изузимајући ни епископе, да се растављају са својим женама под изговором побожности. Не гледећи на то, већ у прво време беше у цркви ожењених и