Српски сион

В р . 13

„СРПСКИ СИОН".

С тр . 201.

станице чак на Голготу. Следујмо му дакле и даље на његовом путу. За самртни одар изабрао је крст, који је са м н носио. Хиљадама светине, која Га, је окружавала и пратила, сваки се радовао па Га је још и исмевао. — Само неке жене беху изузетци, које су Га са великим саучешћем оплакивале. — Али Он ни то сажаљење не прпма, већ обазревши се на њих одбија их с овим строгим речима: „ КЛери Јерусалимске! не тлачише за мном, него илачише за собом и за децом својом (Лук. 23—28)." — Тако је доспео на висину брега и у оном страховитом тренутку, када Му је крст већ исправљен с Н>им стајао, са пуно жучи помешано сирће пружаху Му, да занешен тим не би осећао те страшне муке. Али Он и то одбија од себе баш тога ради, како би до дна испио горку чашу ради нас и нашег спасења. Уздигнувши крст и Он висаше на њему. Сваки од Његових непријатеља пред Њим радује се и плива у радости. Осећа у чисто, као да им се тежак камен са срца свалио. Гачунају сигурно пре но што је и умро, да су Га се за навек ослободили. Тако су се радовали; тако су ликовали непријатељи Христови од подне иа до три часа по подне. А Исус иовикавши иза гласа рече : Оче! у руке швоје иредајем дух свој. Ирекавши ово издахну " (Лук. 23 — 46). Јест! умре али тешко теби грешниче! Посмотри и диви се свима знацима и весницима, који Његову невину смрт и смрт богочовека објавише. Сунце је помрчало, завеса се црквена раздвоји, земља се иотресе, иопуцало је страшном хуком каменпто стење, гробови се отворише и мртви на велико чудо живих ускрснуше. На уенама бесомучне светине занемела је погрда и подсмех; са страхом пада сваки на колена и покајно бије прса своја. Велики и страшни догађаји морали су се збити у истини! Па шта се збило?

мудрости светска и овде си се преварила

Посш, самоирегорење, крсш светкује своју највећу победу овде. Христос је онда био најузвишенији, када су Га неиријатељи држали за најмањег. Онда се узнео на највећу висину, када су Га гледали где упада у највећу дубину срама и понижења. Отац Га је Његов баш онда и баш с тога уздигао, што је и што се понизио до своје смрти на крсту. Од тада се

тек човештво узвисило до свог савршенства и приближило своме најсавршенијем бићу; од тада прима Отац наш милостиво наше побожне молитве, на све до данашњег дана, када смо у вери нашој, у побожности нашој преклонилп колена наша и клањали се том животворећем крсгу. У тој вери нашој, у тој побожности нашој рађа се опет у нама врлина самопрегорења и то је онај крсш наш, који ми на себе узети морамо. Ова трећа станица сасма је иротивна прво.ј. Овде не сносимо ми муке, невоље и беде, страдања и понижења с тегобом, већ вољно и противни смо свакој почасти, сваком признању. Свет ово не само да не разуме, већ слепом ревношћу баш гони. Зато и вели ап. Павле: Боже сачуваЈ да се чим другим хвалим осим крсшом Гостода нашег Исуса Хрисша, којега ради разаие се мени свешија у свету и (Гал. 6 —14)— За то се и мого осећати у трећем небу. Тако ћемо се и ми одвојити и ослободити земаљских окова. Тако постаје и нама бреме тешког крста и самонрегорења лаким и јарам Христов слада^. Примера самопрегорења и ношење крста налазимо и у свију скоро светитеља и угодника Божјих. Љубазна браћо! Пост је од увек постојао, јер то је била прва заповед; јер ову је заповед Бог ставио у дужност још првим људима. И од тога доба налазимо га свуда како у старом тако и у Новом За,вету, шта више и у незнабожачких народа. Чулисте, да постити ваља двојако: телесно и душевно. А ово двоје, заједно рађа плод самопрегорења и ношење правога крста, даље тим путем ходимо ми за Христом, којим је путем Он са Својпм ученицима толико пре нас онако славно ходио и на који нас у данашњем св. Јеванђељу онако озбиљно позива. Пут је овај тежак и скопчан са многим душевним борбама, али овде на овој илачевној долини нашој шта је живот наш друго, него борба? Крстом пак побеђујемо све тешкоће! А кад се већ борити морамо, боримо се за награду, боримо се за победу. Бићемо пак награђени путем победоносног самопрегорења свог признањем својих грехова, одрицањем својих страсти. Тешка је дужност пост, али је он користан. Створени смо за вечно блаженство. За то је Спаситељ увек и наглашавао нут у небо, јер је онде мес.то наше. Али што нам с једне стране крчи пута у небо, то нека потајна снага привлачи нас за