Српски сион

С тр . 204.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13.

рена ааслуга, да је дотадању управу потиснуо, али да је ту измену спровео погрешно и рђаво. 2. Да је тај сабор руковођен био вшпе либерализмом својих принципа, струјом тадањег доба и идеалима ренрезентативног демократског система и конституцијонализма, — него нотребом цркве и народа нашег, него познавањем прилика њихових, него науком своје цркве и Фактичним стањем. 3. Да је тај сабор радио више у журби, него у тихом, сталоженом и проницавом размишљању и срачунавању о томе: е да ли му је иравац рада добро смишљен и погођен, е да ли ће му плод рада бити од користи животу народноцрквеноме. 4. Да је тај сабор радио без довољно рачуна о томе: за какву је управу наш народ енособан; за какву унраву у нашем народу има услова и средстава; каква се управа у нашем народу може успешно изводити. 5. Да је тај сабор радио теоретски, управо шаблонски. 6. Да уредбама напшм нису осигурана материјална средства за извођење наше управе, нити да јој је осигурана потребна дисциплина. 7. Да је извор свију погрешака и рђавости наше управе у односним нашим уредбама, јер да су оне конструисале наш управни аиарат ио теоретском шаблону, а без потребних услова за његово редовно и правилно Функцијонисање. 8. Да је недисциплинованост наших црквеноонштинских управних органа и њезине управе ахилова пета нагне автономне управе. 9. Изнели смо мало илустрације те недисциилинованости. 10. Побројали смо неке услове за дисциилиновану управу и доказали, да тих услова у нашој автономној управи нема, неких ни мало, а, неких не довољно. 11. Изнели смо неке мисли своје, како би се дисциилина и у пашу управу унети могла и у њој одомаћила ; и 12. Зажелили смо, да нам иредстојећи сабор и у том правцу оснажи нашу автономну управу, те тако унапреди и цео наш народноцрквени живот; јер да добра управа хоће реда, а реда да нема без дисциилине. Како смо ми то све у појединостима казали и разрадили, сваком је наш чланак отворен, па нека га прочита, пре него што би сверовао нама или „Бранику". А ко хоће, да објективно,

без страсти и жучи, о нашем чланку пресуђује, тај ће признати: да је наш чианак написан мирно и стварно. А ко хоће да га просуђује с разумевањем ствари о којој чланак расправља. а без страначког предубеђења и анимозитета, тај ће нризнати, да је о свему оном, што побројасмо у горе изложених 12 тачака, казана сушта истина. Далеко би нас одвело, да истинитост свију тих 12 навода и тврдњи поново доказујемо. И зар би нам то помогло? Зар би нам, ма и једној речи, веровао ко год од оних, који су огорченошћу Браниковом већ хипнотисани, те и сами, нротив своје воље, иостали огорчени због нашег чланка, кога многи од њих ни прочитали нису. Не. Не би нам веровали, ма им говорили, писали и доказивали у љубави апостола св. Јована, а са ревношћу апостола св. Павла, убедљивошћу св. Јована Златоустога и авторитетом свију васеленских сабора. Дк, заман би ми све чинили, заман би се позивали на све оне, који су мислили и писали или који још — хвала Богу — мисле, иишу и говоре, нимало друкче него ми, али нису овенчани нимбусом високообразованог блистателног света Браникова. Е па шта ћу онда ? Ко да мени „сирку тужном без игђе икога, једној сламци међу вихорови", незнатном и малом, а далеко од светлости тога света Браникова, узвер}<је и највећу истину ма, а на моју само реч?! Јер ако би се позвао на блажене сени Никанора Грујића, ТеоФана Живковића, Александра Стојачковића, Ј1 наоцако ми јадном и на Германа Анђелића; јер ако би се позвао на мисли и речи једнога Данила Станковића, Нике Максимовића,* па још и Тоше Мандића, Ђуре Вукичевића или, наопако ми јадном. још и Ђурковићз, зар би се могао жив наносити главе, а камо ли да ми верују „на све стране" хиннотисани огорчењем Браниковим синови Браникова света? Једна реч Браникова и ја би био смлављен. „Браник" би на пример загрмио: „То су рекли црни реакцијонари, издајице народне; тако мисли „повампирена црна реакција". Тако не миеле и неговоре „оиробани родољуби, дугогодшлњи жестоки и огорчени борци," т. ј. људи око „Браникц". И то би довољно било да огорчење „на све стране" понова плане, а речи и мисли оних људи, да се * Па ма да је за њега и саи г. Др. Нолит признао, да је ,,један од најбољих и најтемељитијих познаваоца наших народно црквених однотаја".