Српски сион

Стр. 242

„СРПСКИ

СИОН".

В р. 15.

епископа све дотле, док Господ не би иослао огањ или дар светлости. Добивши га, палили би свеће у доховној радости и иредавали би свети огањ прво патријарху, ђакону и подђакону. а они би прво цару, а потом свима, који еу присутни у храму." 6 ) Из свега до сада наведенога види се, да се у истинитост небесне појаве благодатног огња еумњати не може и да је римску цркву једино богомрска злоба навела на грешни корак, да одриче светост ове иојаве и да прогласи за лаж и злоупотребу ову небеску благодат. •Х* При крају не можемо пропустити а да не споменемо нешто и о нореклу литије. коју носе Араци пре појаве благодатнога огња, тријумФално, славећи тиме свету веру нравославну. То је било овако: За време када су православни Грци јако иотиштени били од стране Турака, Јермени скупе много новаца и поткупе турске власти у Јерусалиму да истерају православне из васкресенског храма а уједно да Јерменима предаду право измољавања благодатног небесног огња. Турци то и учинише. На велику суботу Јермени отидоше у цркву и стадоше се Богу мо;гати, да им пошље небесни огањ; нравославни иак с патријархом и осталим свештенством стајаху на пољу испред храма. Јермени су се дуго молили али благодатни огањ никако да се појави. Православни пак с патријархом и свештенством на челу смерно стајаху испред црквених врата, молећи се Богу и тражећи од Њега јединог заштите. На велико чудо свих присутних од један пут пуче нешто из ведра неба као гром и на левом стубу при улазу код црквених врата нојави се пукотина и у њојзи свештени огањ; натријарх с највећим страхоиоштовањем први запали своју свећу а од њега и сви други православни Хришћани. Тада се сви јако обрадују и ночну се веселити, а Арапи стану скакати и викати: в Ти си један Бог наш Исус Христос, једииа је истинита наша вера, коју држе иравославни ХришЛани ." •— У овом догађају налазимо ми ночетак тријумФалне православне литије арапске, која се — као што горе споменусмо — сваке године свечано пре појаве благодатног огња на гробу Госиодњу — око православног воскресенског храма носи и коју иноверци ужасно не трие; али поред свих интрига и ноткупљивања 8 ) ВошГас. Нћег <3а регвпт счШг Кегае аапс1ае. 1673. ра^- 43.

турских власти не могу, да Је униште, Јер осим тога што Арапи имају за ношење исте литије од султана потврђене Фермане, они би толико у свом одушевљењу и у својој ревности за светињу ишли, да би нре своју крв пролили и живот жртвовали него што би се те свечане литије одрекли. Иа свршетку напоменути морамо да благодатни отањ јако ноштују и сами Турци. * Изнесосмо ево ток и повест појаве благодатног огња. Жао нам је да не могосмо сазнати шта управо значи реч „Нур" и коме језику припада. — За избећи сваки несиоразум изјављујемо, да смо овај чланак еаопштили ио ивим изворима: 1.) Бос. Херц. Источник од 1895. св. VI. стр. 218.—219. „Великоиосне и ускршње свечаности у Јерусалиму" од игумана Хаџи-Тимотија СтефановиЛа; 2.) Пбтшнстр.Уа $1. 0. Норова. Тол1х III. ГОтеижтш по скатом вж 1835. год$ стр. 213.—222. и 3.) Хришћанске светиње на Истоку израдио АЕ и Митрополит срнски Михаил. Нови Сад 1888. стр. 72—75. — Наводе из страних писаца наводили сжо по Норову. . У Сомбору марта 1897.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић иарох. (Наставак) Назарени радо говоре о евојој „вери"; права им је сласт истицати своја дела, која су плод њихове вере. Тако читамо у „Једиом разговору са назаренима": „Ех, идемо већ ми на молитву Богу, али не у ваше цркве, у те гомиле цигаља, где су понамештени неми ликови и где се купе свакојаки грешници, него у наше скуиштине, где цолазе само Богу угодни људи . и даље . . „Ето, ми не пушимо, не опијамо се, не крадемо, не псујемо, не хулимо Бога, не лажемо, не свађамо се, не чинимо прељубе . .", због чега, да како, г хвале Богу на његовој иревеликој мшгости",*) што тако раде, а не греше као ми. Но ко не ће увидети, па и признати, не само сличност, него баш истоветност ових речи са оним — фарисејевима: „Боже! хвалим *) отр. 6.-7.