Српски сион

Стр. 290

„СРПСКИ СИОН."

вр. 18.

И ако „Установе" те носе име апостолско; и ако 85. правило налаже, да се те „установе" примају: ипак их ми данас не примамо, и не придржавамо их се; за што? чули смо већ из наведених речи. А да ми из самога св. писма знати и дознати не можемо, колико има књига св. писма и које су то књиге сведочи баш то, што сви хришћани не примају толики број књига св писма, и не нризнају за св. писмо све оне књиге, које ии признајемо; а не примају толики број књига, и не признају све наведене књиге баш они, ко.ји св. предање одбацише. Тако протестанти не примају ове књиге новога завета: 1.) посланицу апостола Јакова; 2.) другу посланицу апостола Петра; 3 ) другу и трећу иосланицу апостола Јована; 4.) посланицу аностола Јуде; 5.) посланицу апостола Павла ка Јеврејима и 6.) Откровење Јованово; оно прима .Ј они и те, али их не примају као и друге гњиге св. писма новога завета; не приписује тим књигама оне исте важности, коју приписују осталим књигама, примају их и усвајају их као неканоничке, или као „девтероканоничке." Па кад то знамо, онда питамо назарене: чиме ће они својим најближим рођацима, својим очевима протестантима показати и доказати, да су и горе побројане књиге исто тако важне и истините, као и остале књиге св. писма новога завета? А збиља! Вредно би било чути тај спор сина са оцем: назаренства са протестантством! А као што знамо, има и међу протестантима назарена. Но како су назарени и иротестанти блиски рођаци : то ће а-ко баш не нужно но свакако врло корисно бити, да се мало позабавимо и са протестантским учењем о св. нисму. (Наставиће се.)

8.600 примерака „Харфе Сиона"! Минулога лета дознам у Банату од самих назареиаца, да су они у „Милетићевој" штамнарији наручили треће издање своје „појанице", т. ј. „Хар®е Сиона", и то у осам хиљада триста и неколико нримерака. Како је пак баш у то доба пукао по престолничким и нашим новинама глас, да се у Баваништу 108 српских породица пријавило надлежним властима за крајње иступање из крила наше цркве и за ступање у наза-

ренску верску заједницу, то ја, на пријатељски позив од стране впреч. г. уредника „Срнскога Сиона" напишем за 39 и 40. бр. овога цењенога листа чланак „Назаренство напредује!" расматрајући ту, као што ће се штовани читаоци вал.ада још сећати, оне услове, који леже у самој назаренштини, да је кадра тако напредовати у крилу нашем; или другим речима : изноеећи свеколике оне чињенице, што сам их могао увардати, да из самога духа назаренштине утичу као неки привлачни моменти на кратковида проста човека, те елуже као моћна средства против нашега светога Православља. Ту еам дакле набројио у четвртој тачци и „Хар®у Сиона", па наспоменуо и ту вест о трећем издању у „Милетићевој" штампарији — надајући се, да ће та штампарија такову вест у најкраћем року зајамачно дезавујисати. Било је наиме год. 1895 , некако у овО доба, када сам ја у Панчеву нашнао у некаквој чивутској књиговезници до 2.000 прим. „Харое Сиона" У румунском иреводу — до зла бога рђава банатскога диалекта и пуно штампарских погрешака. Али је мени и једно и друго било јасно. Превод румунски нису извели ни из близу онако славни књижевници, као што се то догодило у нас Срба са пок. Ђорђем Рајковићем и Змајем Јованом Јовановићем, него га је скројио новосеоски ратар Јоне Балножану; а штамжу је дала штамиарија 2игсћег & Гиггег у Цириху, у Швајцарској, у којој су штампане и неке работе самога Самуила Хенрика Фрелиха, оспивача вере назаренске. Румунски нововерци наиме не. нађоше ни једнеједине румунске штамнарије, која би се примила била да им штампа њихову појаницу; на како су онда и Браћа Јовановићи у Панчеву, само из обзира према једноверној нам цркви румунекој, просто одбили штампање те књиге — то су је онда морали штампати чак у Цириху, где није носао ни могао испасти да ваља. Еле сам ја из такова случаја у румунскога штампарскога света изводио сличну појаву и у српских штампара, те нисам ни могао веровати у горњи абер од стране нововерске, ематрајући то за једно од осталих њихових величања. Ајш су назарени говорили истину. Јер речена „Милетићева" штамнарија не само да није „евечано одбила од себе инсинуацију од моје стране, као да она штамна назаренима треће издање њихове иојанице у неких 8.300 примерака" него се сада баш на иротив чак то знаде, да је