Српски сион

Б р . 19

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 301

т Је морао иослужити условом правилног њиховог развића. А за нрве људе на свијету, за праоде наше, условом правилнога развића њихове душе исто и тијело, био је по Божјој заповиједи тако исто пост, иост духовни и тјелесни, да се на име морају чувати да не окусе од забрањенога плода. Па шта се догодило? Анђели, који су узели за правац своје дјелатности наређени им од Бога пост, и који су се дакле сачували од непокорности и гордости, служећи свагда в.јерно Богу, ти анђели утврдили су се на вијеки у добру и добили су блаженство вјечно. На против анђели, који нијесу хтјели чувати наложени им пост, који дакле нијесу хтјели пазити на наређену им покорност и смиреност, ти анђели надоше на вијеки у пропаст. Што пак први људи нарушише заповјеђени им пост, духовни и тјелесни, постало је то и за њих, и за нас, док траје свијета овога, извором непрестаних невоља и бнједа, а за многе и вјечних биједа. И ово ето, што сам сада навео, најјасније и најочитије показује, колико је природан и неопходан пост. Па ако су нрви људи дужни били у рају, у стању невиности, Да чувају одређени 1јост , то колико ли не морамо бити дужни на то ми остали људи, чија је природа толико ограничена и слаба према вјечностл? Праотачаски гријех, који ирелази ево има толико много вијекова од првога човјека на све потомке његове, и који сваким даном јача и множи се нашим гријесима, тај праотачаски гријех бацио је све човјечанство у бездан зла. Он је унио у човјечансгво други закон, противни Божјему закону, који човјека само робом својим чини. Страшно је тај закон развратио сав морални живот човјеков; и човјек сам већ не зна, шта чини, јер не чини оно што би хтио, него оно што сам мрзи. Ап. Павао овако о томе ппше у иосланици својој Римљанима: „Ја сам тјелесан, продан под гријех, јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу него на што мрзим оно чиним; ако ли оно чиним шта не ћу, хвалим закон да је добар; а ово више ја не чиним, него гријех који живи у мени; јер знам да добро не живи у мени, то јест у тнјелу мојем; јер хтјети имам У себи, али учинити добро не налазим; јер добро што хоћу не чиним, него зло што не ћу оно чиним; а кад чиним оно што не ћу, већ ја то не чиним, него гријех који живи у

мени" (7, 14—20). Па како ће човјек да поступа у таквом жалосном ноложају своме ? Како да се бори са страшним злом, у коЈе је пао, како да га савлада? А савладати га са свијем, и успоетавити у правилно стање извраћену нрироду своју, човјек није по силама својима моћан, јер је то у власти самога Бога, који је човјека створио и који је сам у стању новим животом да га препороди; али може човјек ипак и сам да томе у неколико допринесе, и да бар ослаби власт гријеха над душом. А може ово човјек учинити, ако послуша закон цркве о томе, како се има владати да понрави себе, и дакле ако буде настојао, да из срца свога искоријени зло оним путем, којим се оно ту угњездило. Тај пут пак показан му је законом у посту, посту духовном и тјелесном. Ми смо већ навели шта кажу Оци цркве о посту и значају његовом за човјека. Додајемо још. Пост је најпоузданије средство да се ослаби и умањи зло, које је проникло човјекову природу, кад је човјек нарушио пост рајски, и које сваким даном расте у човјеку, јер он пренебрегава духовни и тјелесни ност. Пост са својом строгошћу према јелу и пићу, најбоље је кадар да напомене човјеку, да је он грјешник и да је за гријехе своје постао робом зла. Пост ће најбоље моћи да узбуди у човјеку осјећај кајања за гријехе своје. Пост, по коме човјек лишава себе обичних својих угодности и савлађује тијело са свима његовим страстима и жудњама, пост ће најуспјешније моћи да умањи, запријечи, и најпослије савлада гријех тијем управо, што је пост једини кадар да савлада тијело, тога сапутника гријеху и да даде души згоду да се у њу на мјесто зла добро усели. Јер, обично само тада слабе страсти и жудње, и тијело постаје мирним, кад оно није отешчано јелом и пићем, кад је оно иостом ослабљено. Језик је наш обуздан, нити се чују оговарање и клевета мећу нама, кад смо посту се одали, и када размишљајући о њему, размишљамо уједно и о гријесима својима. Само постом може човјек да гријеху протустане; само постом он може да ослаби снагу гријеха, која му је у природи; само постом кадар ће бити човјек да се од гријеха ослободи и себе спреми на нут спасења. У разним незгодама живота пост за чов.јека постзје нека природна потреба и он тада најусрдније му се нредаје. Еад је у тузи нокојд