Српски сион

Б р . 23.

„СРПСКИ

СИОН".

С тр . 363.

Но ово је данас закон, коме се ми повиновати морамо, који не можемо изменити, те тако дужни смо ограничити се његовим одредбама и према томе задатак нам је, да употребимо у своју корист његове добре етране ; што му се не могу одрећи. Српски сабор, који се 1869. састао, прешао је ћутке поменуте иовреде и тај сабор, који је имао задатак, да ирема одредбама овога закона изради своје аутономно устројство, није то учинио, већ је мислио, да му пре свега ваља ухватити за браду патријарха и то таковог, који је ван сваке сумње био пријатељ аутономним тежњама српског народа и који је нарочито тиме засведочио, да стоји на висини свога задатка, што је изјавио, да су угарски уставни закони — по његовом тумачењу — повратили српској цркви и српском народу у добу апсолутизма ускраћена ирава. Но у оно доба прваци нису разумели огромни замашај ове изјаве, јер тада била је иогрешна лозинка наша: слободан избор саборског нредседника, исто тако, као што је и данас погрешна девиза: неунуштати се у организиторан рад — а да је била погрешна, сведочи сабор од 1874 , који је једнодушно напустио мисао сабора 1869., ма да су ти исти људи били и у једном и у другом сабору. Као год што се од горе није, а можда и није хтело, да схвати узајамни одношај између XX зак. чл. 1848. и IX зак. чл. 1868., наравно у тој цељи, да се подјарми и слобода цркве и слобода српског еабора. исто тако од доле не схваћа се а можда и неће да схвати неразлучива конексија ова два закона и према томе и разлика између црквеног и народно црквеног устава. Кад би се ова збрка појмова разчистила, кад би нам се отвориле очи, које је заклонила страначка страст, не би ни могло бити данашњега спора у народу, који се силом изазива а на општу неизмерну штету и цркве и народа. Православна наша црква има своје особено устројство, свој хиљадугодишњи црквени устав, који је засновао сам Исус Христос и кога су даље развили његови прејемници, свети аиостоли и васељенски сабори, и тај устав ваља да буде а и мора бити свет и неповредив, ако хоћемо да останемо православни и као такови у заједници са осталим православним црквама. Но овај устав не искључује а да се неки известан круг нрава и послова не преда и световњацима, и у ту цељ да се створи и народно-црквени устав. Ието, о том је реч, а данас још и о томе дали да градимо и какав да градимо народ.-црквени устав. Пошто је говорник исторички објаснио досаДањи рад око грађења организаторних статута односнонародно-црквеног устава, наставио је даље: Мисао дакле о градњи једног устава није у нас нова и ко је још и данас томе начелно противан, већ хоће да гради поједине статуте, тај нема способности, да може заступати народ у овом нреважном иослу.

IX. зак. чл. 1868. не само да нас је имнеративно унутио на организацију, него је ирописао и облик нашој аутономној организацији. У том закопу одређена система иојединих статута дала је држави преко сваке мере прилику, да одлучујући суделује како у најкрупнијим тако и у најситнијим, дакле у свима законодавним па и статутарним пословима почињући од саборског устројства па до статутића о ручној благајни, а може да буде и преко тога без краја и конца. Самовољом државне извршне власти безумно тумачена је ова иагубно и од данашње опозиције наше неевесно прихваћена сиетема појединих статута тако далеко, да се и еама суставна целина аутономног организма навалице кидала- на поједине саставине па и ова на иоједине делове а свако овако кидање било је ц закидање аутономних наших ирава. Дробило се, да се дроби. Осим тога државна је ексекутива у аутономној организацији нашој стегла нас тешким оковима противуставних октројака и најпосле као да. јој је и то мало било: бацила нам је на врат јарам познате агресивне клаузуле у саборском устројству, за коју слободно може се рећи особито онако, како се кад тумачила, да је огромна злоупотреба утока против злоуиотреба. Но уз ове невоље грдна је невоља наша још и спор између сабора и јерархије. У овом спору судила нам је држава, најире звана а после ни звана ни нозвана: али вазда уз обилну провизију а из ризнице аутономног и црквеног блага нашег. Утицајем и сутицајем ових околности тумбе окренута је аутономија наша у властитој организацији нашој тако, да је садржина XX. зак. чл1848. и IX. зак. чл. 1867 у очитој опреци са садржином данашње народно-црквене аутономије наше, или друкчије казано, аутономна права у државном закону обезбеђена, у нашим аутономним статутима су повређена, што је заиста нечувено; а томе је последица, да је данас аутономија наша чотиштена у законодавству — уништена у уирави. Но то није све! Тиме се још није навршила мера иаших губитака: Држава је имала још неког обрачуна с нама, а при овом обрачуну тражила је, да јој се одмере њене тековине као тобож законито насљедство из нрошлога и овога века, из доба свемогућег абсолутизма. И овај нреважан део аутономије остао је и дан данас онако као што је и био, а у њему садржана најважнија права привидно су у нашпм а у ствари у државним рукама, на уштрб самосталности и неодвисности наше народно-црквене аутономије. Према оваком безпримервом растројству био је прошломе сабору 1892. први, главни најважнији но и најтежи задатак, да свима могућим уставним средствима најодлучније војује за реституцију у темељу и у вршку разривене народно-црквене аутономије.