Српски сион

С тр . 364.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 23.

Сваком народу,задахнутом духом слободе и свесном својих права, био би то први захтев, чим би му се отворила врата саборнице, а не би му било ни на крај памети, да се упушта у даље прејудијозне послове, док не би дошао до иотиуног уживања узаиЛених му ирава, без којих му нема ни опстанка а камо ли даљег успешног рада, слободоумног развитка и савременог напретка. Само робски духови оћутали би овакове повреде, те би и преко ирегажених ирава народних прешли на дневни ред просјачења, отимајући се о мрвице, што им се милостиво добаце а са рођеног стола љиховог! И данашња реакционарна опозиција наша не тражи успоставу повређених народних аутономних ирава, већ се задовољава — овим мрвицама. Ио томе на прошлом је Сабору било, да доврши аутономну организацију, што је била уједно и најбоља прилика, да се иреустроје садашн.е већином нривремене уредбе те сведу у један устав и тим радикално уклоне све иостојеЛе а онемогуЛе будуЛе повреде. И ето, то се хтело, па то се и сад хоће да постигне народно-црквеним уставом. Народноцрквени устав је суставна целина органских делова народно-црквеног организма. Овај је устав, дакле, ио свом облику реконструкција злосретном системом појединих статута и статутића скроз и скроз повређене целокупности тога организма; по своме садржају реституција октројкама, клаузулама и незаконитим владиним наредбама које потпштених, које уништених аутономних права, — а по облику и садржају уједно и законита гаранција против будућег кидања аутономног тела нашег и закидања аутонотних права наших. Овим уставом стало би се на пут свакој самовољи па и оној, која би имала привидног наслона у државном закону, стало би се на иут неуаутном, бескрајном, од дана на дан све више и више освајачком, ио нашу аутономију дакле убитачном утецају државне жревласти у све послове, иа и оне, што искључиво сиадају у иравни круг унутарње народно-црквене аутономије. По томе је неоспориво светла страна овога устава, да је нитање одношаја аутономије према држави уредио у корист народно-црквеној аутономији. А то је најглавније, најважније, животно питање; све друго јесу важна и преважна питања али ипак релативно споредна, која безусловно морамо иотчинити овоме ирвом најважнијем и најбитнијем иитању. Пошто је говорник разложио иотање све важније одредбе устава, по којима је клаузула саборског устројства збрисана и као гаранција томе такав парагра® уведен у устав, који искључује свако мешање, збрисана даље противаутономна установа администратора и т. д. једном речи сва питања коректно решена са аутономног гледишта тако, да не може бити замерке, наставио је говорник даље: Исто тако неоспориво је светла страна на-

родно-црквеног устава, што је одношај аутономије и према јерархији уредио у корист народно-црквеној аутономији. Овај устав далеко је ирешао у иостојеЛем саборском устројству заокружене границе значајним ироширењем народних ирава ирема јерархији, без којих би донуна остала народно-црквена аутономија још увек крња и прекарна, све кад би се и успоставила целокупност јој према држави. За тим је говорник опширно разложио питање о избору владика, што је све бираче потпуно задовољило. За тим је овако продужио: Епископаг ио устројству цркве и но црквеном уставу највиши ауторитет у црквп, меродаван Фактор у уставотворном аутономном законодавству, вршак аутономне управе — није више данас оно, што је некада био, кад је убојним копљем ултраклерикализма сузбијао аутономију, заштићен штитом државне власти, кад је за време изнимног стања подривао и сам опстанак аутономије; тај векики опасни иротивник негдашњи опријатељио се данас са аутономним тежњама српског народа толико, да му не само признаје већ и проширује круг аутономних нрава, не тражи више заштите у државе већ постаје заштитом аутономије и као најјачи савезник нам војује за велику народну мисао: мисао самосталности и независности народно-црквене аутономије. Неираведни су дакле нападаји на енископат, а нарочито лажне су нодвале на српског натријарха, који исто тако заступа право цркве и народа, као и некада, и који и срцем и душом и свом снагом својом тежи, да се већједном уреде наши заплетени одношаји и успостави мир у цркви и народу. Према овој радосној појави каква жалосна заблуда на другој страни. Реакционарна коалиција на аутономно поље неумесно пренесених политичких странака, овај пут склоиљена негацијом и скептицизмом, која и нема свога аутономног програма — напушта ову велику народ ну, традоционалну мисао, заборавља на сва досадашња горка искуства, руши и опет за успепшу акцију безусловно нуждан унутрашњи мир и стопама сабора 1869. неразложно ступа и опет у Фаталну опозицију — против јерархије ! Па кад би још само то било. Ал ова реакција иде још даље, оиире се целокупности, самосталности и њеодвисности —- овоме троуголном основном камену народно-г^рквене аутономије, који је у народно-цквеном уставу добио свога најјаснијег израза. Заиста не може се овакав безуман иостуиак разумети друкчије, него да тим људима није стало до ствари већ до својих страначких цељи. Тешка је ово осуда, али ова јединствена појава само се тако а никако друкчије не да тумачити. Та има ли још гдегод на свету такове опозиције, која се гради народном, а овамо хоће силом бога да одржи данашње стање, што значи