Српски сион

Б р . 23.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 365.

данашње безакоње у нашој аутономији и сипа свакојако ругло на оне људе, који су са одушевљењем нрегли, да се та безакоња уклоне и извојује права аутономија. Ми се боримо за усиоставу наше аутономије, реакдионарна оиозиција војује против нас, — није ли то борба нротив борбе за најсветије народно право! Па под каковом ништавом изликом. Граде некаког баука октројке, који ће нам иограбити и она права, што их сада имамо. А шта да сејош граби кад је и онако све нограбљено. Па како сами себе побијају, а хоће да нам у главу утуку аутономију за сва времена — неће народно-црквени устав, већ хоћежалосне статуте. Па зар том ириликом не може бити октројака? Траже као бајаги нека јамства. Зар није гаранција закон, највиша воља у уставној држави, на који се позива цар и краљ, највиши госнодар у земљи? Па каквим средствима боре се та господа. Телале, да је једном члану саборског одбора изјављено у Будапешти, да ако се у устав не уведу неке очевидно противаутономне одредбе, да ће следовати октројке. Проста неистина од речи до речи. Баш противно. Саборски одбор има са тог места такова уверења, која га нотиуно умирују и са којим ће се — о томе нема сумње — и сам сабор задовољити. И није истика, да саборски одбор народно-црквени устав покрива неком копреном тајанствености; нарочито главним вођама опозиције дала се ирилика, да сазнаду све што је у уставу, — но они ту прилику нису употребили. Не хтедоше ирихватити пружену руку споразума, него просуше семе раздора у народу а у часу, у коме се сви свесни народи хватају у једио коло. Заиста, овај данашњи отпор не може се нојмити, но било како му драго, толико је сигурно, да ће тешко бити усиеха, ако се сабор и онет растроји на странке. Ми немамо узрока међу собом цеиати се на странке, а на црквеном пољу и не треба да буде странака, јер наша аутоно- ј мија није страначка већ општа народна ствар; на српском сабору ваља да је нредстављен српски народ у својој целини и једнини и само на тај начин можемо доћи до коначног уређења наших аутономних одношаја. У данашњим околностима може бити само једна странка, али ирема држави, и то аутономна странка, која тражи, да јој држава даде аутономију, коју други ио закопу имају, а ми — немамо. Крајње је време, да се једном сврши овај тридесетогодишњи рат и дође до позитивног рада. Опасан је овај застој данашњи,јер у данашњем добу наиредује се, а ко стоји биће неми■мце прегажен. Но ми и не смемо више чекати. Времена, што иду, све су гора. Имајмо и то на уму, да су се У данашњем добу безверја црквенополичке реформе тек отпочеле, а краја им се не да доглеДати. Политичка мудрост захтева, да склонимо

брод иаше аутономије у пристаниште закона јер малени народи од закона немају ни друге, ни веће обране. Све ово необориви су разлози, да се утврди народно-црквени устав. Под утиском ових разлога и сама реакција у свом прогласу нопушта и допушта, да је нужно, да се све народноцрквене аутономне уредбе сведу у један органичан статут, па признаје и могућност, да је саборски одбор лепо израдио устав и у њему одстранио мешање. државне власти. Али, вели се у прогласу, то је неки лепак за сабор. Из овога се види, да нашој реакцији не треба устав, ма да је златан. Али може ли се и смели се и иомислити, да је у нас толико нао јаван морал, да ће се оваким ниским ередствима послужити и они људи, којпма је српски народ поверио највишу управу у цркви и аутономији? Ово није разлог, већ недостојна потвора. Кад је већ говор о лепку, онда саборским одбором израђени устав није и не може ни бити ленак за сабор, већ је овакова потвора лепак за избор, који се данас на жалост — мање више обично употребљује. Проста је Фикција, дакле, баук октројке, којим се хоће да оправда бојазност реакције, а сузбије засведочена одважност градилаца устава. Но рецимо, да ће бити октројке. Па шта онда? Онда ћемо имати можда нешто бољу, а можда и исту намет-аутономију као и данас, ал гору зацело не, — али са каквом разликом? Онда ћемо имаси сабором установљени народно-црквени устав а нећемо имати у средини нашој највеће зло наше, ноједине странке, и за тај устав бориће се цео нарзд српски, уједињен у једноме снажном колу, све дотле, докле год не престане самовол,а, а не иснуни се воља закона и народа и не извојујемо праву аутономију. Говорник нозивајући се на своју прошлост и на свој рад, који је скоро искључљиво намењен српској народно-црквеној аутономији, уверава бираче, да ће у случају ако и онет буде изабран за посланика, наставити тај рад у истом духу и правцу као п до сада, и нада се овај пут добром успеху, ако сриски народ ношље на сабор људе одане ствари а не страначким целима. То се може тим више очекивати, што су народу догрдиле невоЈве данашње и раотројство на све стране, а крајње је време, да се сви ухватито у једно коло и створимо дело, што ће бити једно од најважнијих, од како смо дошли у ове земље. Уз бурно одобравање бирача завршује говор свој тим, да се понуђене му кандидације прима. Наши опозицијони свештениди. Намерно нисмо говорили о положају нашега евештенства, нити чинили икакав апел на њ у ствари предстојећих избора. Избегавали смо приговоре неких можда