Српски сион

Стр. 384

„СРПСКИ

СИОН".

Бр. 24.

вештијих назарена. Чувши то запитам: немали у св. писму места такова, на коме се баш сами дом молитвени, т. ј. зграда или зидови „црквом" називају? — Што они још са већим чуђењем и још већом иронијом — одрекоше. Кад сам своје питање и ио други, иа и трећи пут поновио; и кад сам видео, да они при своме остају, и са све већом и већом поузданопЉу тврде, да места такова нема — расклопим св. писмо п прочитам им наведени 12 стих 21. главе Матејеве. На што они — лицем већ не тако, као пређе веселим — признаше и потврдише, да се дом молитвени у св. иисму „црквом" назива и да би га и они тако назвати и називати -— могли. Дакле: назарени знају и признају, да би они дом молитвени „црквом" називати могли; па ипак га тако не називају, и ако га би га тако називати не само могли: рећ и требали — из уважења св. писма и његових назива, него га називају „скупштином". За што? А за што би друго то чинити и могли, него само за то, да већ и називом самим покажу не само разлику, него и одлику свога, од нашега дома молитвенога, а тиме, да како и превагу нововерства над староверством. Клонећи се и бегајући од свега староверскога не ће они ни самим називом староверскога дома молитвеног да окаљају чистоће и светости свога дома молитвенога; јест, не ће они тога да чине баш ни онда, кад знају и признају, да су староверци назив цома молитвенога из св. писма узели, а да њихов назив дома тога у св. писму основа нема,. Кад год се у св. нисму — бар новога завета — хоће да означи молитвени дом увек се и искњучиво употребљава назив „црква", а никад који од других назива, као: зборница, сабор или скупштина — Зборницом се назива старозаветна богомоља; сабором и скуиштином назива се скуп људи, сакупљених обично у стварима световним, грађанским (Дела 5., 34. — 13., 43. — 19., 32. и 39. — 22 , 30. — 23., 1. 15. 20. и 28.); а — колико је мени нознато — само се на једном једитом месту св. писма именом „скуиштине" означује молитвенп скуп људи, тако св. ап. Павле ономкње верне, да „не осгављају скупштнне своје као што неки имају обичај . . ." (Јевр. 19., 25.) Да како, да се именом „црква" означава и верска заједница људи (Дела 14., 17. —

Еф. 2., 21. — Гал. 1,, 13.) Но то ништа не смета, да се и сами дом молитвени тим именом назвати може. Но назарени бегају и од овог, као н од свију других староверских назива. 2.) 0 унрасу св. дома молитвеног. Као место искључиво за молитву одређено св. молитвени дом и украшава се тако, како, ће и видљиво показивати, на коју је цељ одређен, као и да кроз око утпче и доириноси што већем молитвеном расположају оних, који су у њему сакупљени. Говорећи о украсу дома молитвена не ће се дотицати спољашњих, него само унутрашњих украса. Молитвени дом, а нарочито хришћански украшава се унутрашње: иконама, литијама, барјацима, ршгадама и крстовима. Све се ово да свести на. двоје: икону и крст, јер се литије, барјаци и рипиде дају иодвести под „икону", јер се они не уносе и не смештају у дому молитвеном ради оне материје, из које су направљени, него једино ради оних светитељских образа., који су на њима. Од главна два украса дома молитвена —• икона је старијег а крсг млађег порекла; икону је црква примила из старозанетне цркве, а крст је украс строго цркве Христове. Према томе рећи ћу коју прво о икони, а за тим 'о крсту. а) 0 светим иконама. Тек што је Бог ослободио изабрани народ Изранљски ропства Фараонског, извео га из Мисира, превео преко црвенога мора, довео га у пустињу Синајску и дао му преко избраника свога Мојсија законе, којих ће се у животу своме придржавати имати — саопшти Бог Мојсију, да би желио имати у народу, своме „светињу", да тако у своме народу, а међу синовима Израиљевима „настава" (II. Мојс. 25., 8.); с тога заповеди Мојсију, да од „синова Израиљевих скупи прилог" (2.) и да тим прилозима „начини шатор и ковчег од дрвета ситима" (10.) а да га начини по „слици", коју ће му Бог „показати" (9.) У тој светињи, у том. „шатору", а на заклопцу од ковчега, у ком ће бити положена „сведочанства" од Бога дата (16. и 21.) имао је Мојсије — према Божјој. одредби „начинити два херувима златна . . . једнога на једном крају, а другога