Српски сион

Вр 30.

„ ОРПСКИ сион. в

С тр . 491.

народпих добара наших; краљ дозвољава и отуђење, оитерећење, конвертирање, иромену сврхе тих црквено-народних добара наших. То су, славни Саборе, краљевска, мајестетична ирава, која и по државним законима и ио иашем автомомном Саборском устројству, нрииадају ^асно и неоснорно Бзеговом Величанству. краљу нашем, у пословима цркве наше, а права ова врши Ње гово Величанство, краљ паш, уставним нутем. Исти ти државни закони и саборско устројство наше нрописују краљевској државној влади извесне дужности. Наиме: IX.' закон. чланак од год 1868. налажо државној влади, да она настоји, да срнски митроноиит патријарх сазове што нре српски православни народно-црквени Сабор, коме ће бити најпрви задатак да установи Саборско устројство. — Устројство то сачињено је год. 1874. и ступило је год. 1875. са оном познатом октројисаном конФискаторном клаузулом у живот. — По §. 19. тачци 9-тој овога устројства дужан је краљ. угарски министар председник да се увери из прорачуна, који Сабор наш установи у ногледу трошкова на потребе црквених и просветних цели, о томе: да ли су код руковања са нашим Фондовима и Фундацијама одржавани постојећи статути и уречбе. Исто је тако дужан исти министар председиик да се из закључних рачуна наших, пре експедиције заглавног решења, увери о томе: да ли су ти рачуни у складу са нрорачуном Сабора нашега и да ли су се ти рачуни и Формално правилно прегледали. Кад се, дакле, обазрем на сву иравну област наше митрогшлије, ја уз краљевска права, уз аутономна права нашега народа и цркве, не видим, да државна власт има у области тој икакових других права до ли и само оне дужности, које сам мало час подробно иобројио. (Порицање, жагор). Ја не делим дакле мишлење оних својих поштованих другова народних носланика, које су изразили у Сабору овоме: да ми напрама превишњем отпису од 20. маја 1897., којим је ЕБегово Величанство краљ наш сабор овај сазвао и у дужност му ставио да на основу IX. зак. чл. од год 1868. узме у расправу у првом реду

предлоге који се односе на коначно уста новљење српског православног народно црквеног устројства — стојимо пред изјавом уставне, одговорне владе, јер сам ја, по јасним речима тота иревиитега отаиса, уверен о томе: да славни Сабор овај стојн иред — јасно изреченом жељом Његовог царског и аиостолског краљевског Вели■ чанства иремилостивог краља нашега. (Порицање и узвик: По уставу влада за то одговара !). Ја п шављам да је мени јасно : да Краљ наш жели то, да Краљ наш ставља нама, Сабору овоме, у дужност: да доврши једном све оне послове, које треба да уради око коначнога уређења цркве наше — и зар ја смем и зар ја могу и да претноставим: да премилостиви Краљ наш тражи то од сабора овога у намери тој, да покоси, да одузме аутономна права наша, она права, која су светли претци Нзегови привилегијама својим нема милостиво даровали ; она права, која нам је Његово Величанство, краљ наш, државним законима и саборским устројством нашим утврдио и ујемчио. Не смем и не могу ја то ни да зами слим, славни Саборе, да је то за то учињено, јер сам дубоко уверен о томе: да јеНзегово Величанство, краљ наш, благоизволео изразити номенуту превишњу жељу своју тедино с тога, што је ЕБегово Величанство иреиспуњено очинском, бригом због тешкога стања у којем се црква наша налази и што тоило жели, да се коначним уређењем свете цркве наше отворе обилни извори нашем културноме напретку, који служи уједно и узвишеним целима наше домовине и државе. Та сваки члан овога славнога Сабора знаде исто тако, као што то знадем и ја, у каквом се жалосном стању палази наш црквено-просветни живот ио појединим црквеним онштинама; знаде какав је застој у раду наших епархијских скупштипа и њихових органа; зна како је према одредбама судскога поступка из прошлога столећа — илузорно суђење н самих врховних митриполијских власти у нас према праву диспозиције, које ]е себи ирисвојила државна власт. Иа зар је потребно да