Српски сион

В р. во.

„С рнски СИОН ц .

С тр . 493.

ирва и пајвећа брига, да у цркви нашој влада мир и законити поредак. Према овоме што сам навео, ја сам се иоуздано надао, да ће онај одбор. кога је овај славпи Сабор изаслао, да му предложи дневни ред, у вргаењу задатка свога имати нред очима, нре свега, жељу Његовог Ве личанства, изражену Сабору овоме у превишњем му отпису од 20 маја о. г., даље и ону усрдну предусретљивост РБегове Светости; преузвпшенога српскога натријарха и Епископата цркве наше, којим су они Сабору овоме на сусрет изишли Но ако је исти одбор за утврђење дневна реда држао да не стоји иред Кра љевом него пред владином жељом, те му се може и да се не осврне на њу, да је био бар бацио један иоглед у назад, у историју ових наших народно-црквених Сабора, те би нашао у њојзи на онај негда врло знаменити узвик „ прво црква и школа иа онда избор /" Иснитујући ту историју нашао би исти одбор, да су ирваци наши, посланици на угарском Сћбору др. Светозар Милетић др. Ника Максимовић и др. Стеван Поновић у раздобљу му го:;. 1869 —1873 евојим упитима на државну владу стављали њојзи у строгу дужпост, да изведе IX. зак. чланак од год. 1868 у погледу коначног устројства иародно црквсне аутономије наше цркве. Мени, као да је јуче било, тако ми још и данас стоје у намети оне знамените речи, које је изрекла чувена, велика и родољубива црквена општина Новосадска у својој представци. коју је пре 25 година, 20 авг. 1872, поднела Његовом царском и апостолском краљевском Величанству. Тој су општини били онда на челу славни Стеван Брановачки и славни др. Светозар Милетић — а речи те гласе дословно: пДок се усшројсшво Сабора и у њему усшановљеии начин избора мишротлиша пе 'реши — не /Се усахнути извор сукоба између државне власти и сржког нар. цркв сабора; народ &е оиетованим сазивањем Сабора само имаши трошка а иосланици само шруда и дангубе без усиеха." Те речи ваљају и за данашње наше прилике — јер као што је онда био организаторни рад овога Сабора овог најпречи

јер је био најважнији, тако је то и данас. Да сам ја са овим својим мишлењем на нравоме пугу одобриће ми свако, који год баци дубљи иоглед на читав низ уредаба, ио којима се управља данас иаш народноцрквени живот. Неке су од њих нривремене н. пр. уредба о уређењу епархија, неке пак противне једне другој (вика: на нример које?) Изволнте сравнити Изборпи ред, Устројство Сабора и Пословнике Сабора, иа ће те се уверити да не говорпм у ветар него са основом (др Миша Михајловнћ: Нека нам даду гаранцпје — ноправићемо их!) То су сгварии разлози, који мене убе ђују, да је одбор за дневни ред саборски ваљало да сгави законодавии рад овога Сабора а наиме онај око коначног устројства наше народно-црквене аутономије у ирви ред на ирво место. Но осим ових стварпих разлога не могу ја да се сложим са иоделом расправних предмета овога Сабора у административне и законодавне — и са Формалне сгране. Пре свега избор Саборског Одбора није административни посао него је то изборни чии, као што је изборни чин Сабора и из бор митронолита. Тај избор требао би већ п с тога да оегане на послетку, што се у тај Одбор бирају најоиробанији чланови Сабора, а који су то, сазнаће се у току рада и расирава. За обавештаје и извештаје подеснији је старп Одбор, који ио стоји док се нов Одбор не нзабере, него нов, јер стари зпа скроз и скроз све расиравне предмете а нови би их морао истом ироучавати. Исто тако ннје ни устаповљавање саборског прорачуна администрачивни посао него је то баш законодавни иосао. У сваком нарламенту, на ако је слободно с њима упоредити у том бар погледу овај наш Сабор, свуда се ирорачуи установљује нарочитим законом. Но ја не мо:у да пристанем на оваку ноделу послова наших, на админпстративне п закоподавие, још из других важних раз лога, које овде не могу нотање да излажем. Само ћу напоменути да ми је са дугог иоља мога јавпога рада врло добро позна го : да има једна струја у нашем државном животу, која није пријател. иашој пароднопрквеној аутономији и ради на томе, да