Српски сион

С тр . 494.

„ОРИСКИ

излучи из делокруга нашега Сабора ове тако зване административне нослове. Ја нисам рад да се делокруг славнога Сабора сужава, на ето и зато не одобравам оваку иоделу расправних предмета. Не слажем се са својим поштованим другом известиоцем одбора за дневни ред ни у ономе његовоме мишљењу, којим поткрепљује ову поделу расиравних нредмега и ставља административне послове нанред из разлога што многе наше иородице годинама чекају на решење својих иоднесака, иа би било нечовечно да их овај Сабор иусти да још и дуже чекају. Ја уважавам те осећаје човечности, али ја упирем свој ноглед ире свега на оне многе и тешке ране од којих болује наша аутономна црква и школа па осећам на себи свету дужност, да тим ранама тражим нрво и пре свега лека, јер ме мори страх, да ће те ране растровати цео наш народноцрквеии организам у тој мери, да ће му тешко лека бити. Та ме бојазан мори при расматрању нредлога одбора за дневни ред тим пре, што ме је страх да ће славни Сабор овај, ако га прими, доћи не у сукоб са државном владом, него да Ле до%и у очиту оиреку са жељом Њетовог царског и ааостолско краљевског Вељичанства, што је тим теже, јер је наш иремилостиви Краљ и ио државном закону и по нашем у саборском устројству ирви и најглавнији фактор ири уре(јењу наше народно-г^рквене аутономије. иошто без иревишњег краљевског одобрења ни једна наша уредба не може стуиити у живот иа била она и најиреча и најбржа. Славни Саборе! Ако ми иримимо иротуиредло1 мога друга др. Нике Максимовића, ако средимо с једне стране све до јакошње велике и тешке повреде наше автономије у једну представку, а с друге стране израдимо себи, споразумно са сво јим Епископатом, а сложни у проеуђивању наших ногреба, нови и добро смишљени коначни устав, устав, који обухвата организацију целе наше народно црквене авгономије у једној целини — ја сам уверен да ће Његово Величанстко иремилостпво и радо одобрити ту уредбу славгтога Сабора, у коју буде уложен труд, знање и

искуство толиких светлих умова у овоме Сабору. (Вика : Свршујте !) Сад ћу свршити. Славни Саборе! И мене терети као сваког другог члана Сабора велика одговорност и ирема ЕБеговом Величанству нашем премилостивом Краљу, и према својој светој цркви и милоч српскоме народу, коме треба ново и млађе, свежије и одушевљеније поколење да нађе поуздана лека за сготине рана наше тешке садашњости, зарад живота и рада нашега у бољој и сретнијој будућности. Зато ме и при нросуђивању овога расправнога предмета мори тешка брига Борба је тешка и мучна ствар, јер је често нута неплодна;и ако човек и народ у њојзи и нобеди, а он клоне од тешких рана. Бојим се да света црква наша не клоне за време док траје та борба — јер има на жалост много појава, да тело нагае цркве болује од многих рана. Свн их знате добро, иа није иотребно да их набрајам а уверени сге самном заједно: да је развитак и утврђивање унутарњег живота нашег лепог Православља наша најнреча потреба. Зар рад око тога развитка треба и ми ра и снаге и воље и одушевљења — а тога нема и не може бити док је борбе. (Вика: Крају!) Ево ме дошао сам крају. Све што рекох, рекох скромно и искрено : да олакшам души својој, да не клоне нод теретом тешке одговорности пред Богом, Краљем и Народом — а Ви, Господо моја, учннпте како знате и судите како ће бити најбоље Учините како Вам савест Ваша налаже, јер на Вама ће бити одговорност за све ово, ја је скидох с душе своје ! Гласам за нредлог с ога поштованог друга др. Нике Максиновића, јер је то но моме скромном мпшљењу, најпречи пут, којим ћемо цоћи до успешнога рада. (Ви ка : Гласајмо!) Барон Јован 'НшвковиИ. Стојећи иод неносредним утиском говора г. посланика Попо Ј вића, не могу лронустити, а да са неколико речи не рсфлектирам на тај говор. Ире свега нека г. иредговоршп; буде уверен, да сваки од нас иотпуно схвата тешки иоложај, у ком се налазимо. Из закона сваки друкчије изводи